Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je da je tužilja u spornom periodu bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene predškolske ustanove i da je bila raspoređena na poslovima u ..., grupi „OJ ...“. Osporenim rešenjem direktora tužene broj ... od ...2016. godine, donetim po sprovedenom disciplinskom postupku, tužilja je oglašena krivom za izvršenu povredu zabrane propisane članom 45. st. 5. i 6. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pa joj je u vezi sa kritičnim događajem od 17.03.2016. godine izrečena mera prestanka radnog odnosa. Iz obrazloženja osporenog rešenja od 18.05.2016. godine proizlazi da je dana 17.03.2016. godine oko 15:00 časova u kupatilu „OJ ...“ (koje koriste deca jaslenog uzrasta) zatečeno dete F.J. (rođen 2013. godine) kako sedi na noši u prostoriji sam i sa izvučenim rukavima njegove dukserice preko ruku vezanim u čvor drugom rezervnom majcom usled čega je onemogućeno njegovo slobodno kretanje, da je dete tada plakalo na noši, da ga je tu zatekla samog i uplakanog majka drugog deteta koja je zbog fizioloških potreba svog deteta ušla u kupatilo, da je o tome odmah obavestila zamenika rukovodioca vrtića, da je dete u istom takvom položaju potom zatekla i zaposlena BB, da je dečaka F.J. (svezanih rukava) tu ostavila tužilja koja je otišla u drugu prostoriju kako bi uzela novu pelenu za dečaka i da je bila odsutna do 15:10 časova, da su vrata te druge prostorije bila zatvorena u odnosu na kupatilo gde je dete ostavljeno samo na noši sa svezanim rukavima, da je dete zato negodovalo i protestovalo kenjkanjem i plakanjem, da je tužilja izjavila da napred opisanom radnjom nije htela da kazni dete nego da vezivanjem ruku obezbedi dete i da ga spreči da dira sadržaj noše (čemu je dečak bio sklon), da su po mišljenju poslodavca opisane radnje fizičkog vezivanja deteta tog uzrasta bez sumnje vrsta nasilnog ponašanja tužilje prema detetu, da je njoj kao medicinskoj sestri dete povereno na negu i čuvanje a ne na prevaspitavanje, da su opisane štetne radnje mogle dovesti do potencijalnog telesnog povređivanja deteta a ono je pak svoje negodovanje zbog vezivanja i nepristajanja na to izrazilo plačem, te da sve navedeno nesumnjivo ukazuje da je kritičnog dana došlo do trenutnog ugrožavanja psihičkog i emocionalnog zdravlja i dostojanstva dečaka F.J, s obzirom na njegov uzrast. Osporeno rešenje je potvrđeno odlukom Upravnog odbora tužene od 08.06.2016. godine, donetom po prigovoru tužilje. O kritičnom događaju je narednog dana bilo izveštavano i isti je bio propraćen preko sredstava javnog informisanja. U svom iskazu tužilja je pojasnila da je spornom prilikom dečaka ostavila na noši u kupatilu jer mu je čičak na peleni pukao, pa je otišla u susednu prostoriju da uzme drugu pelenu gde se zadržala par minuta, da je taj dečak bio sklon da dira genitalije i sadržaj noše pa su mu na odeći ostajali ponekad tragovi fizioloških sadržaja iz noše, te da je zato rukave njegove dukserice izvukla i rezervnom majcom pričvrstila rukave da ne bi dirao sadržaj iz noše. Tužilja ni u disciplinskom postupku, ni u svom iskazu nije negirala da je spornom prilikom izvukla rukave detetove dukserice i vezala ih potom rezervnom majcom, s tim da je osporila da se njene radnje mogu kvalifikovati kao neki od oblik nasilja prema detetu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Odredbom člana 45. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 (Autentično tumačenje), 68/2015, 62/2016 (Odluka US), koji je važio u vreme spornog događaja, je bilo propisano da je u ustanovi zabranjeno: fizičko, psihičko i socijalno nasilje; zlostavljanje i zanemarivanje dece i učenika; fizičko kažnjavanje i vređanje ličnosti, odnosno seksualna zloupotreba dece i učenika ili zaposlenih. Prema stavu 5. istog člana, pod fizičkim nasiljem, u smislu stava 1. ovog člana, smatra se: fizičko kažnjavanje dece i učenika od strane zaposlenih i drugih odraslih osoba; svako ponašanje koje može dovesti do stvarnog ili potencijalnog telesnog povređivanja deteta, učenika ili zaposlenog; nasilno ponašanje zaposlenog prema deci, učenicima ili drugim zaposlenim, kao i učenika prema drugim učenicima ili zaposlenim. Prema stavu 6. istog člana, pod psihičkim nasiljem, u smislu stava 1. ovog člana, smatra se ponašanje koje dovodi do trenutnog ili trajnog ugrožavanja psihičkog i emocionalnog zdravlja i dostojanstva deteta i učenika ili zaposlenog.

Prema odredbi člana 179. stav 2. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za otkaz ugovora o radu tužilji zbog toga što je tužilja svojom krivicom povredila zabranu izričito propisanu citiranim članom 45. st. 5. i 6. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, imajući u vidu da je kao dugogodišnji radnik tužene i ... s velikim iskustvom u radu sa decom jaslenog uzrasta, morala biti svesna svog zabranjenog postupanja i ponašanja mad mal. F.J. i da to nije u njegovom najboljem interesu, kao i posledica koje mogu iz istog da proisteknu, a naročito da je morala biti svesna da bilo kakvo vezivanje deteta, pa i vezivanje rukava dukserice deteta rezervnom majcom, u uzrastu od 3 godine nema opravdavajućih i izvinjavajućih okolnosti, kao i da takvo ponašanje nad mal. detetom, koje ima karakter prisile, može ostaviti neželjene posledice na psihički i emocionalni razvoj deteta u vidu strahova i anksioznosti, te da se mal. dečak kritičnom prilikom mogao i fizički povrediti u naporu da se oslobodi stega i ustane sa noše.

Tužilja nije negirala da je spornom prilikom izvukla rukave detetove dukserice i rezervnom majcom ih vezala, a te radnje su, uz uvažavanje okolnosti konkretnog slučaja, pravilno okvalifikovane kao nasilje prema detetu koje je citiranom odredbom člana 45. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja izričito zabranjeno, pa je osporenim rešenjem tužilji zakonito prestao radni odnos.

Saglasno izloženom, pravilno je odbijen i zahtev tužilje za vraćanje na rad, jer izostanak pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenoj nezakonito prestao radni odnos, isključuje i osnovanost zahteva za njenu reintegraciju, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode revizije, pa je našao da se revizijom prvenstveno ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što nije razlog za reviziju u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić