.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 544/2023
07.06.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Jasmine Stamenković i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA PR, BB, ..., čiji je punomoćnik Bojan Dimitrijević, advokat u ..., protiv tužene „3 Banka“ AD Novi Sad kao pravni sledbenik „Opportunity banka“ AD Novi Sad, radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 11.758,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 11047/21 od 30.11.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 07.06.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 11047/21 od 30.11.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 1Pž 11047/21 od 30.11.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Privrednog apelacionog suda 1Pž 11047/21 od 30.11.2022. godine, preinačena je presuda Privrednog suda u Novom Sadu 7P 261/2021 od 08.09.2021. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je ništav člana 1. stav 3. tačka 1. Ugovora o kreditu broj ... od 28.11.2019. godine, u delu u kome se tužilac obavezuje da tuženoj isplati jednokratnu naknadu za obradu kredita u iznosu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj i zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 11.758,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.11.2009. godine do konačne isplate, kao i zahtev da se obaveže tužena da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka, te je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 9.210,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv drugostepene presude tužilac izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Prema razlozima iznetim u obrazloženju pobijane presude, pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove ili naknadu za obradu kreditnog zahteva nije ništava pod uslovom da je ugovoru prethodila ponuda banke sa sadržanim jasnim i nedvosmislenim podacima o troškovima kredita. Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu. U konkretnom slučaju, prema razlozima revizije nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava. Revizijom tužilac ponavlja navode prvostepenog suda i ukazuje na nužnost postojanja ponude u predugovornoj fazi, dok je u konkretnoj parnici navode tužbe zasnovao na drugim činjenicama, da troškovi koji su nastali iz kreditnog odnosa u konkretnom slučaju ne predstavljaju stvarni trošak koji je tužena imala, te da je tužiocu ostao nepoznat mehanizam za njihovo izračunavanje i da je došlo do povrede načela obligacionog prava, na kojim razlozima je i zasnovana drugostepena presuda.
Zbog toga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno da se ne dozvoli odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao posebnoj, odnosno izuzetno dozvoljenoj.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.
Tužba radi utvrđenja i isplate stečenog bez osnova podneta je dana 11.02.2021. godine, a vrednost predmeta spora je 11.758,00 dinara.
Odredbom člana 487. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i da se sporovima male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos.
Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
Kako se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti, revizija tužioca nije dozvoljena, po odredbi člana 479. stav 6. ZPP.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.
Predsednik veća - sudija
Branko Stanić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
