Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i protiv dopunskog rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž1 1835/21 od 22.10.2021. godine.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i našao da revizija protiv presude nije osnovana.

U sprovedenom postpku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz član 374.stav 1, u vezi člana 386.stav 3, kao i da je drugostepeni sud prilikom preinačenja prekoračio zahtev tužilje opredeljen u tužbi. Naime, drugostepeni sud je odlučujući o žalbi pravilno preinačio prvostepenu presudu i odlučio o tužbenom zahtevu, jer je tužilja žalbom predložila da se presuda preinači i njen tužbeni zahtev usvoji u celosti, što je drugostepeni sud odlučujući u skladu sa članom 3.stav 1. ZPP i učinio. Okolnost, koju uviđa drugostepeni sud, da bi pravilnom primenom materijalnog prava tužilji pripadali veći novčani iznosi od traženih tužbenim zahtevom, zahtev ne čini prekoračenim, a presudu nezakonitom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaključila sa tuženim ugovor o radu na određeno vreme dana 06.08.2018. godine za period od navedenog datuma do 31.08.2018. godine, kao i ugovor o radu od 01.09.2018. godine na određeno vreme do 30.09.2018. godine, kojima je ugovorena zarada u visini minimalne zarade sa obavezom isplate jednom mesečno do 30. u mesecu za prethodni mesec. Pre nego što je zaključila ugovor o radu na određeno vreme od 06.08.2018. godine, tužilja je krajem jula 2018. godine do 06.08.2018. godine kod tuženog faktički radila bez zaključenja ugovora o radu i bez prijave na obavezno socijlano osiguranje. Tuženi je tužilji isplatio za avgust mesec 2018. godine zaradu u iznosu od 17.950,00 dinara, dok joj zaradu za septembar mesec iste godine nije isplatio. Tuženi je tokom postupka priznao da tužilji pripada zarada u visini od 8.866,00 dinara za septembar mesec ističući da je tužilja faktički radila kod tuženog do 16.09.2018. godine.

Prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da joj na ime neisplaćene zarade za septembar 2018. godine do 01.09.2018. godine do 16.09.2018. godine isplati iznos od 8.866,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.10.2018. godine do isplate, a višak tužbenog zahteva od traženih 4.930,00 dinara na ime umanjene zarade za avgust mesec 2018. godine i 16.016,00 dinara na ime neisplaćene zarade za septembar mesec je odbio kao neosnovan. Prvostepeni sud je imao u vidu da je tužilja radila do 16.09.2018. godine, da joj je to bio poslednji dan rada kod tuženog i zato joj je za septembar 2018. godine nije isplaćena neto zarada u iznosu od 8.866,00 dinara.

Apelacioni sud nalazi da se izneti zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava, pošto je prvostepeni sud pogrešno kvalifikovao rad tužilje od jula meseca do 06.08.2018. godine kao probni rad i da za septembar mesec nije uzeo u obzir da tužilji radni odnos nije prestao njenom krivicom, a da je za ceo mesec septembar imala zaključen ugovor o radu.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je Apelacioni sud pravilno primenio materijalno pravo. Naime, pravo zaposlenog na zaradu propisano je odredbom člana 104. i 105. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 95/18). Iz sadržine člana 106. tog Zakona proizlazi da zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, a ona se sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Za standardni učinak i vreme provedeno na radu zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, koje pravo uređuju odredbe člana 111. i 113. Zakona o radu.

Kako je u konkretnom slučaju između stranaka ugovorena zarada u visini minimalne zarade, radi obavljanja poslova prodavca, a Odlukom socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije o visini minimalne cene rada za period januar – decembar 2018. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 88/2017) predviđen je iznos od 143,00 dinara po radnom času koji se primenjuje od 01.01.2018. godine, usled čega prema obavljenim statističkim podacima u odnosu na broj mogućih radnih dana u mesecu i mogućih časova rada u mesecu, minimalna neto zarada za mesec avgust iznosi 26.312,00 dinara, a za septembar 22.880,00 dinara.

Tužilja je zaključila ugovor o radu sa tuženim 06.08.2018. godine i za period od navedenog datuma do 31.08.2018. godine, kojim je ugovorena zarada u visini minimalne zarade sa obavezom isplate jednom mesečno do 30. u mesecu za prethodni mesec. Tužilja je faktički radila kod tuženog od jula meseca 2018.godine do 06.08.2018. godine, kada je zaključila prvi ugovor o radu na određeno vreme .

Nasuprot navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilja nije bila na probnom radu, jer takav ugovor nije zaključen u smislu člana 36. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 95/18), a da za izvršen faktički rad shodno članu 60. stav 4. Ustava Republike Srbije radno angažovano lice ima pravo na naknadu zarade u visini zarade koju ostvaruje zaposleni kod istog poslodavca za isti stepen poslova. Stoga, za mesec avgust 2018. godine po osnovu faktičkog rada i prava na naknadu za rad po osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 06.08.2018. godine tužilji bi pripadalo pravo na novčana potraživanja u visini od minimalne zarade od 26.312,00 dinara. Imajući u vidu da je poslodavac tužilji za ovaj mesec isplatio iznos od 17.950,00 dinara razlika do visine minimalne zarade za navedeni mesec iznosi 8.360,00 dinara. Međutim, kako je tužilja tužbenim zahtevom tražila 4.930,00 dinara, pravilno je Apelacioni sud krećući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva u skladu sa članom 3. stav 1. ZPP, obavezao tuženog da tužilji isplati 4.930,00 dinara preinačenjem prvostepene presude u tom delu.

U pogledu zarade za septembar mesec 2018. godine, nasuprot navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud utvrdio zaradu koja bi tužilji pripadala za ceo mesec da nije bilo onemogućavanja tužilje da radi i da nije došlo do faktičkog prekida rada. U postupku je utvrđeno da je tužilja zaključila ugovor o radu za period od 01.09. do 30.09.2018. godine, da ugovor o radu do isteka roka za koji je zaključen nije raskinut, niti je poslodavac doneo rešenje o otkazu ugovora o radu usled povrede radne obaveze ili akta nediscipline ili iz drugih razloga zakonom predviđenih. U odsustvu konačnog i pravnosnažnog akta poslodavca, a pri činjenici da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Boru P1 282/18 od 04.12.2019. godine odbijen kao neosnovan protivtužbani zahtev tuženog – protivtužioca kojim je tražio da se tužilja – protivtužena obaveže na isplatu iznosa od 13.400,00 dinara sa kamatom od 16.09.2018. godine, a na ime pričinjene štete protivtužiocu, to tuženi na kome je teret dokazivanja u smislu člana 228. do 231. ZPP nije dokazao da krivicom tužilje ona nije faktički radila do isteka ugovora o radu na određeno vreme. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji tužilja bi mogla da ostvaruje na osnovu zaključenog ugovora o radu i po osnovu naknade štete u smislu člana 164. Zakona o radu, u vezi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, zaradu u visini minimalne zarade od 22.880,00 dinara. Međutim, krećući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva, pravilno drugostepeni sud nalazi da tužilji pripada iznos od 16.016,00 dinara, pa joj je pravilno pored iznosa od 8.866,00 dinara koji je dosuđen prvostepenom presudom dosudio iznos od 7.150,00 dinara.

Iz svega iznetog odlučeno je kao u stavu 1. izreke na osnovu odredbe člana 414.stav 1. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv dopunskog rešenja o troškovima, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP, propisano je da se revizija može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, ali primenom stava 2. istog člana, revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, što znači da je uslovljena graničnom vrednošću za izjavljivanje revizije, propisanom članom 403. stav 3. ZPP.

Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog duga, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug.

Imajući ovo u vidu, kao i da je u konkretnom slučaju revizija izjavljena protiv protiv rešenja kojim je odlučeno o sporednom traženju tužilje, koje ne čini njeno glavno potraživanje, to je i revizija nedozvoljena.

Bez obzira što je odluka o glavnoj stvari preinačena, u kom slučaju bi po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP revizija bila uvek dozvoljena, u ovom slučaju revizija nije dozvoljena, s obzirom da je izjavljena protiv rešenja o troškovima postupka kada revizija nije dozvoljena prema vrsti odluke koja se njom pobija, shodno članu 403. u vezi sa članom 28. stav 1. i članom 420. stav 6. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, a odgovor na reviziju nije bio nužan trošak, to je na osnovu odredbe člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu 3. izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić