Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 451/22 od 20.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, vezano za pitanje uračunavanja isplaćenih iznosa po osnovu kolektivnog osiguranja zaposlenih od posledica nesrećnog slučaja u naknadu nematerijalne štete. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je policijski službenik i zaposlen je kod tužene na radnom mestu pomoćnik vođe dežurne službe u Policijskoj upravi ..., Policijska stanica ... . Dana 08.09.2018. godine, tužilac je povređen na radnom mestu, tako što je prilikom intervencije zadobio ubodne rane nožem od strane nepoznatog lica, na levoj podlaktici, bliže laktu sa zadnje strane. Povreda je prijavljena nadležnim organima tužene i priznata kao povreda na radu. Zbog zadobijene povrede tužilac je dugo vremena, u periodu od povređivanja 08.09.2018. godine sve do 09.01.2020. godine, bio sprečen za rad, odnosno bio je na bolovanju i imao više operacija i fizikalnu terapiju. Veštačenjem je utvrđen stepen, trajanje i intezitet pretrpljenih fizičkih bolova i straha i utvrđeno estetsko oštećenje srednjeg stepena sa naruženjem koje se ogleda u ožiljcima na zadnjoj strani leve podlaktice, vidljivim i ako se ne obrati posebna pažnja. Na osnovu usaglašenih nalaza i mišljenja veštaka kod tužioca je došlo do umanjenja životne aktivnosti 12% po oba osnova, jer ovaj procenat predstavlja meru dodatnog napora oštećenog da ostvari minimum neophodnih aktivnosti dnevnog života. Tužilac je rešenjem zahteva za isplatu naknade iz osiguranja dana 17.10.2019. godine, po osnovu osiguranja zaposlenih kod tužene, primio iznos od 21.000,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev delimično osnovan te su s pozivom na odredbe člana 154, 173. i 174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima i 164. Zakona o radu, delimično usvojili tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova tužilac je pripadnik službe bezbednosti zaposlen kod tužene i bavi se opasnom delatnošću, a povreda, koja je prouzrokovala traženu nematerijalnu štetu, nastala je na radu, zbog čega postoji odgovornost tužene u smislu navedenih odredbi. Odlučujući o visini naknade štete po svim traženim vidovima, shodno članu 200. ZOO sudovi su odredili iznose pravične naknade, ceneći i izvršenu isplatu po osnovu kolektivnog osiguranja, ali su smatrali da ona nema uticaja na visinu naknade.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su o pravu tužioca na naknadu nematerijalne štete prouzrokovane povredom na radu odlučili pravilnom primenom materijalnog prava. Suprotno navodima revizije pravilan je zaključak nižestepenih sudova o osnovu odgovornosti tužene za traženu naknadu štete u smislu člana 164. Zakona o radu i člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, jer je nastala šteta u uzročnoj vezi sa procesom rada kod tužene kao poslodavca, te okolnost da je tužiocu štetu pričinilo treće lice ne dovodi do isključenja odgovornosti tužene za nastalu štetu. Pravilno su dosuđeni i novčani iznosi na ime naknade štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, odnosno duševne bolove zbog naruženosti.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovani su navodi revizije o uračunavanju isplaćenog iznosa po osnovu kolektivnog osiguranja zaposlenih od posledica nesrećnog slučaja u naknadu nematerijalne štete koja je dosuđena.

Nižestepeni sudovi su dosudili nematerijalnu štetu tužiocu po svim vidovima štete u iznosu koji je dosuđen stavom prvim prvostepene odluke navodeći da su imali u vidu da je tužiocu po osnovu kolektivnog osiguranja isplaćen iznos od 21.000,00 dinara što po oceni niožestepenih sudova ne utiče na dosuđenu naknadu. Ovakav zaključak izražen u pobijanoj presudi ne može se prihvatiti kao pravilan.

Naime, prilikom odmeravanja naknade štete na ime umanjenja životne aktivnosti, a s obzirom da je tužiocu isplaćena naknada iz kolektivnog osiguranja po osnovu invaliditeta, kako to proizlazi iz rešenja zahteva koji se nalazi u spisima, to su bili ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 948. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, odredbom člana 948. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravo na naknadu od trećeg lica odgovornog za nastupanje osiguranog slučaja pripada osiguraniku, odnosno korisniku, nezavisno od njegovog prava na osiguranu svotu, dok je odredbom stava 3. istog člana, propisano da se navedena odredba ne odnosi na slučaj kada je osiguranje od posledica nesrećnog slučaja ugovoreno kao osiguranje od odgovornosti. Shodno citiranom, zaposleni nema pravo na naknadu štete od poslodavca u delu u kome je ostvario naknadu po osnovu kolektivnog osiguranja od posledica nesrećnog slučaja, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud delimično usvojio reviziju tužene i preinačio presude nižestepenih sudova, tako što je odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti za iznos od 21.000,00 dinara – isplaćeni iznos po osnovu osiguranja zaposlenih.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke, a primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Odluka o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. i 2. ZPP u vezi sa članom 153. stav 2. istog zakona, imajući u vidu delimičan uspeh tužene u postupku po ovom vanrednom pravnom leku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković