Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava drugog i trećeg izreke, kako proizlazi iz obrazloženja, tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je vođen krivični postupak pred Višim sudom u Beogradu zbog krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ RS. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Ki 244/13 od 05.04.2013. godine tužiocu je na osnovu člana 142. stav 1. tačka 3. ZKP određen pritvor, koji se računa od 03.04.2013. godine kada je lišen slobode. Pritvor je tužiocu produžavan po istom osnovu u tri navrata, sve do donošenja rešenja K 422/13 od 09.01.2014. godine kada mu je pritvor ukinut, jer je presudom K 422/13 od 09.01.2014. godine tužilac oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo za koje je optužen, ali je ova presuda ukinuta presudom Apelacionog suda u Beogradu. U ponovnom suđenju okrivljeni AA na dva pretresa nije pristupio i za njim je raspisana poternica. Tužilac nije pristupio ni na pretres održan 26.02.2016. godine kada se po odluci Trećeg osnovnog suda u Beogradu K 538/14 nalazio u kućnom pritvoru. Presudom Višeg suda u Beogradu K 740/14 od 09.07.2015. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1235/15 od 09.12.2015. godine tužilac je oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo razbojništva. Tužilac je bio lišen slobode u periodu od 03.04.2013. godine do 09.01.2014. godine, ukupno 282 dana. Tužilac je 25.03.2016. godine ministarstvu nadležnom za poslove pravosuđa podneo predlog radi postizanja sporazuma o postojanju štete, vrsti i visini naknade ali tužena na ovaj zahtev tužioca nije odgovorila.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužilac nema pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, jer u smislu člana 200. ZOO nije dokazao da je ova šteta nastala, što se jedino moglo dokazati saslušanjem tužioca koji se jedino mogao izjasniti na koji način je neosnovano lišenje slobode psihički uticalo na njega. Bez izvođenja dokaza saslušanjem tužioca nije se moglo utvrditi da li je šteta čiju naknadu tužilac traži uopšte nastala, niti njena visina, jer ona zavisi od subjektivnog doživljaja tužioca usled ukupnog stresnog stanja izazvanog povredom slobode, ugleda, časti i drugih prava ličnosti.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo stanovište prvostepenog suda da pravilna naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode zavisi od konačnog ishoda krivičnog postupka, gde je tužilac pravnosnažno oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo razbojništva, da pritvor u trajanju od 282 dana nije bio opravdan osuđujućom presudom, te da je usled izostanka subjektivnih okolnosti (izostalo saslušanje tužioca kao stranke) pravilno odbijen tužbeni zahtev na ime naknade nematerijalne štete, za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 2.540.000,00 dinara. Međutim, drugostepeni sud je imao u vidu objektivne okolnosti slučaja, dužinu trajanja pritvora, vrstu i težinu krivičnog dela koja je tužiocu stavljena na teret, tužiočevu raniju osuđivanost, kao i ostale okolnosti u vezi sa krivičnim postupkom, te životnu dob tužioca, zaključivši da ove objektivne okolnosti slučaja opravdavaju dosuđenje pravične novčane naknade za duševne bolove koje je tužilac pretrpeo zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 280.000,00 dinara, za koji iznos je prvostepena presuda preinačena.

Neosnovano je po nalaženju Vrhovnog suda revizijom istaknuto da je materijalno pravo od strane drugostepenog suda pogrešno primenjeno prilikom utvrđenja prava i odmeravanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode.

Visina novčane naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode utvrđuje se u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i ima za cilj satisfakciju zbog Ustavom zaštićenih prava i sloboda, kakva su sloboda i prava ličnosti. Duševni bolovi zbog povrede slobode i prava ličnosti predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. Naknadu štete sud odmerava uzimajući u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti, kao što su trajanje lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, ugled koji je oštećeni uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, životno doba oštećenog i porodično stanje u vreme lišenja slobode, zanimanje i druge činioce koji utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova izazvanih lišenjem slobode.

Imajući u vidu sve utvrđene objektivne okolnosti relevantne za odmeravanje visine naknade nematerijalne štete životnu dob tužioca, prirodu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, dužinu trajanja pritvora od 282 dana, Vrhovni sud nalazi da je pravilno drugostepeni sud utvrdio naknadu za ovaj vid nematerijalne štete u iznosu od 280.000,00 dinara. Navedeni iznos odgovara značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, jer bi dosuđenje većeg iznosa pogodovalo težanjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom u smislu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Ni ostalim navodima u reviziji, koje je ovaj sud takođe cenio, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, zbog čega ih posebno nije obrazloženo.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta saglasno odredbama čl. 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, imajući u vidu vrednost predmeta spora i uspeh tužioca u parnici.

Tužena nije uspela u revizijskom postupku, a podnošenje odgovora na reviziju nije bilo nužno i neophodno, zbog čega strankama, saglasno odredbama članova 153. i 154. ZPP, nisu dosuđeni traženi trošnovi ovog postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković