Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3712/21 od 29.06.2022. godine, potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 344/16 od 21.12.2016. godine, ispravljena rešenjem tog suda P1 344/16 od 14.07.2017. godine i rešenjem istog suda P1 344/16 od 19.01.2018. godine, a koje je ispravljeno rešenjem tog suda P1 344/16 od 07.06.2018. godine u stavu drugom izreke i žalba tužioca u tom delu odbijena kao neosnovana (stav prvi izreke). Ukinuta je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 344/16 od 21.12.2016. godine, ispravljena rešenjem tog suda P1 344/16 od 14.07.2017. godine i rešenjem istog suda P1 344/16 od 19.01.2018. godine, a koje je ispravljeno rešenjem tog suda P1 344/16 od 07.06.2018. godine u stavu petom i šestom izreke (stav drugi izreke). Delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu naknadi materijalnu štetu zbog izgubljene zarade koju bi ostvario da je radio na radnom mestu ..., za period počev od 27.05.2005. godine do 01.12.2011. godine u ukupnom iznosu od 1.330.168,90 dinara u pojedinačnim mesečnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u izreci drugostepene presude (stav treći izreke). Obavezan je tuženi da tužiocu uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Beograd, doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje na iznose zarade iz prethodnog stava izreke, prema stopama važećim na dan uplate doprinosa, u roku od 15 dana od prijema prepisa presude (stav četvrti izreke). Odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade koju bi ostvario da je radio na radnom mestu ... za period počev od 27.05.2005. godine do 01.12.2011. godine, a preko dosuđenog iznosa u ukupnom iznosu od 1.330.168,90 dinara sadržanog u stavu trećem izreke ove presude, do traženog iznosa od 1.521.841,71 dinar i to pojedinačne mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate (stav peti izreke). Odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da se obaveže tuženi da za tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na iznose iz stava petog izreke ove presude, a prema stopama važećim na dan uplate dopronisa, kao neosnovan (stav šesti izreke). Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 471.750,00 dinara (stav sedmi izreke). Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 160.450,84 dinara (stav sedmi izreke). Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan (stav osmi izreke). Odbačen je podnesak tužioca od 22.12.2021. godine (stav deveti izreke).

Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3712/21 od 27.10.2022. godine obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova prvostepenog parničnog postupka pored iznosa dosuđenog stavom sedmim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3712/21 od 29.06.2022. godine isplati iznos od još 281.875,00 dinara (stav prvi izreke). Obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka pored iznosa dosuđenog stavom osmim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3712/21 od 29.06.2022. godine isplati iznos od 117.750,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa dopunskog rešenja (stav drugi izreke).

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tuženi su izjavili blagovremene revizije, iz svih razloga predviđenih članom 407. Zakona o parničnom postupku.

Protiv dopunskog rešenja reviziju je blagovremeno izjavio tužilac.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi odredbe člana 403. stav 3. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da su revizije neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je odlukom tuženog broj .../... od 27.05.2005. godine tužiocu, koji je proglašen tehnološkim viškom isplaćena je otpremnina u iznosu od 136.750,00 dinara što je 1/3 njegove prosečne zarade isplaćene u poslednja tri meseca za ukupan staž od ... godina i navedeno je da mu prestaje radni odnos dana 27.05.2005. godine isplatom otpremnine, da ima pravo na novčane naknade preko Nacionalne službe za zapošljavanje, kao i pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje.Tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu (prestanku radnog odnosa) od 07.06.2005. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu 07.06.2005. godine, kada će mu se uplatiti otpremnina u visini od 1/3 njegove prosečne zarade isplaćene u tri meseca sa navršenih ... godina radnog staža, da će mu se isplatiti zaostale zarade odnosno naknade za period od 01.02. do 30.11.2003. godine, kao i zarade za april i maj 2005. godine sa obrazloženjem da je donet Program poslovno-finansijske konsolidacije i Program rešavanja tehnološkog viška zaposlenih, da je tužilac proglašen tehnološkim viškom.Rešenjem inspektora za rad odloženo je izvršenje konačne odluke broj .../... od 27.05.2005. godine o prestanku radnog odnosa tužioca do donošenja pravnosnažne odluke i tužilac je 02.12.2010. godine vraćen na posao po rešenju Inspekcije rada i radio je do 30.11.2011. godine kada mu je ponovo prestao radni odnos takođe kao tehnološkom višku i ispaćena mu otpremnima i protiv tog rešenja se vodi sudski spor. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3274/18 od 27.09.2019. godine stavom trećim izreke poništena je odluka tuženog broj .../... od 27.05.2005. godine o isplati otpremnine kojom je utvrđeno da tužiocu prestao radni odnos kod tuženog 27.05.2005. godine i rešenje tuženog broj .../... od 07.06.2005. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je veštak obračun izgubljenih zarada za sporni period veštačio u dve varijante. Prema prvoj varijanti obračun je izvršen prema koeficijentu za obračun zarade od 2,5 do januara 2007. godine i 2,6 od januara 2007. godine, sa minulim radom 0,5% po godini staža koji se množi sa cenom rada prema koeficijentu uporednih radnika od decembra 2010. godine po zaključenom Aneksu ugovora o radu od 26.11.2010. godine između tužioca i tuženog i ugovorenoj bruto osnovnoj zaradi u iznosu od 35.384,46 dinara bruto. Ukupna zarada prema ovoj varijanti obračunata za sporni period iznosi 1.509.102,34 dinara, a dospeće zarade je poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec. Prema varijanti dva koeficijent za obračun zarade tužiocu je 2,2 koji se množi sa cenom rada prema koeficijentu tužioca, a od decembra 2010. godine po zaključenom Aneksu ugovora o radu broj .../... od 26.11.2010. godine između tužioca i tuženog i ugovorenoj bruto osnovnoj zaradi u iznosu od 35.384,46 dinara, minuli rad od 0,5% po godini staža. Ukupna zarada prema ovoj varijanti obračuna za sporni period iznosi 1.330.168,90 dinara, a dospeće zarade je poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec. Pojedinačni iznosi zarada za svaki mesec su tabelarno prikazani. Veštak je za periode u kojima je tužilac radio uzeo u obzir zarade koje je primio, kao i ishranu u toku rada koji su obračunati za period dok je tužilac radio kod tuženog od decembra 2010. godine do decembra 2011. godine.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je nakon održane rasprave u smislu odredbe člana 383. Zakona o parničnom postupku odlučio tako što je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev za vraćanje na rad, jer je u međuvremenu tužilac ostvario pravo na starosnu penziju i u preostalom nepresuđenom delu ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevu tužioca za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu prema koeficijentu zarade 2,2 po kojem je tužilac primao zaradu u vreme prestanka radnog odnosa i pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, a zahtev preko dosuđenog odbio.

Po stanovištu Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05) propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijlano osiguranje za period u kojem zaposleni nije radio.

Nasuprot navodima revizije tužioca, naknada štete iz stava drugog navedene odredbe utvrđuje se u visini izgubljene zarade. Reč je o izgubljenoj koristi, vrsti materijalne štete predviđene članom 155. i članom 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pod kojom se podrazumeva dobit koja se mogla osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Nezakonitim otkazom ugovora o radu tužiocu je prouzrokovana šteta u visini izgubljene zarade, jer je to primanje koje je očekivano po redovnom toku stvari. Tužiocu pripada naknada štete u visini izgubljene zarade koju bi on ostvario da nije bilo nezakonitog otkaza, a to je zarada koju je tužilac ostvarivao u vreme nezakonitog otkaza, odnosno zarada koju bi po redovnom toku stvari primao da nije bilo nezakonitog otkaza ugovora o radu. Tužilac je ostvario pravo na starosnu penziju pa pravilno nalazi drugostepeni sud da zahtev za vraćanje na rad nije osnovan.

Neosnovani su navodi revizije tuženog, da je drugostepeni sud trebao posledično odbiti sve tužbene zahteve tužioca, jer je tužba tužioca neblagovremena, a da je drugostepeni sud je propustio da odluči o prigovoru tuženog o neblagovremenosti tužbe. Naime, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3274/18 od 25.09.2019. godine u stavu trećem poništene su kao nezakonite odluke tuženog .../... od 27.05.2005. godine i .../... od 07.06.2005. godine. Protiv te presude revidirao je samo tužilac, pa je ona ukinuta u stavu prvom i petom izreke, a u stavu trećem izreke nije bila predmet odlučivanja u postupku po reviziji. Stoga, su neosnovani navodi tuženog da tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Shodno izloženom nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP u vezi člana 420. ZPP, Vrhovni izjavljenoj protiv dopunskog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3712/21 od 27.10.2022. godine Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Stavom 2. istog člana Zakona, propisano je da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, a prema stavu 6. iste odredbe u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno se primenjuju odredbe zakona o reviziji protiv presude.

Naime, kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, to se na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema stavu 2. istog člana Zakona, ne uzimaju u obzir kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ako ne čine glavni zahtev.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju revizija izjavljena protiv odluke o troškovima postupka, što u ovoj pravnoj stvari ne predstavlja glavni zahtev, već sporedno potraživanje, to Vrhovni sud nalazi da revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Zoran Hadžić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković