Presudom Privrednog apelacionog suda 9 Pž 6669/22 od 31.08.2023. godine, odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena navedena delimična prvostepena presuda.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude tužena izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.74/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, te je doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile Ugovor o revolving deviznom kreditu, kreditna partija ... od ...2007. godine, na osnovu koga je tužena odobrila tužiocu kredit u iznosu od 250.000 USD. Spornom ugovornom odredbom člana 4. tužilac se obavezao da pre svakog puštanja kredita u tečaj plati proviziju u visini 0,4 % od iznosa svake tranše.

Na temelju utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zaključuju da je odredbama Odluke Narodne banke Srbije o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Sl. glasnik RS“, br. 57/06) propisana obaveza banke da korisnika kredita obavesti o svim troškovima koji terete ugovor o kreditu u formi koja je propisana, te da u konkretnom slučaju tužena banka nije dokazala da je tužiocu u predugovornoj fazi dostavila ponudu kojom bi ga na jasan i nedvosmislen način upoznala sa svim troškovima koji se odnose na zaključenje predmetnog ugovora. Stoga nižestepeni sudovi utvrđuju ništavost predmetne ugovorne odredbe u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 43. Zakona o bankama („Sl. Glasnik RS“ br. 107/2005) propisano je da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozita i kreditnih poslova. U skladu sa ovlašćenjem datim Zakonom o bankama, Narodna banka Srbije donela je Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Sl. glasnik RS“, br. 57/2006), koja je važila u vreme zaključenja Ugovora o revolving deviznom kreditu, kreditna partija ... od ...2007. godine. Uputstvom za primenu odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, br. 57/2006) u tački 12. Uputstva, za poslove po osnovu izdavanja akcepta, poslove faktoringa i finansijskog lizinga i poslove revolvinga, kao i za kredite po karticama koje su distribuiraju na prodajnim mestima, banka ne izrađuje plan otplate kredita i ne iskazuje efektivnu kamatnu stopu.

Shodno citiranim odredbama Uputstva za primenu odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, br. 57/2006), a suprotno stanovištu nižestepenih sudova, banka prilikom zaključenja predmetnog ugovora o revolving deviznom kreditu od ...2007. godine nije imala obavezu da tužiocu dostavi ponudu. Banka je bila u obavezi da tužioca obavesti o naknadama, provizijama i troškovima u vezi sa ovom vrstom ugovora, ali to nije uključivalo obaveznu pismenu formu ponude u okviru popunjenog obrasca osnovnih podataka o kreditu. Tužilac u ovoj parnici nije tvrdio da mu nije bilo poznato koje naknade i u kolikim iznosima treba da plati banci u skladu sa članom 4. ugovora, nego je osporio pravo banke na proviziju na ime obrade kreditnog zahteva zbog toga što ova naknada nije sadržana u pisanoj ponudi. Kako shodno Uputstvu za primenu Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, br. 57/2006) koja se primenjivala u vreme zaključenja predmetnog ugovora nije nužno postojanje obavezne pismene forme ponude, s obzirom da prema tački 12. Uputstva, za poslove revolvinga, banka ne izrađuje plan otplate kredita i ne iskazuje efektivnu kamatnu stopu, to proizilazi da je tužilac bio upoznat sa svojom obavezom plaćanja predmetne naknade u visini 0,4 % od iznosa svake tranše, pa ne postoji osnov za utvrđenje ništavosti navedene odredbe predmetnog ugovora o revolving kreditu.

Sledom izloženog, Vrhovni sud je preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 165. stav 2., 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju traženi troškovi u ukupnom iznosu od 54.095,20 dinara, dosuđeni u stavu trećem izreke, i to za sastav revizije u iznosu od 32.400,00 dinara (27.000,00 dinara + 20% pdv), za sudsku taksu na reviziju u iznosu od 8.678,08 dinara i za sudsku taksu na revizizijsku odluku u iznosu od 13.017,12 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi i Zakonu o sudskim taksama, imajući u vidu vrednost predmeta spora i opredeljeni zahtev punomoćnika tužene.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković