O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 119/21 od 23.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati novčani iznos od 68.134,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.06.2015. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca BB kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati novčani iznos od 68.134,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.02.2015. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca VV kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati novčani iznos od 68.134,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.02.2016. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje GG kojim je tražila da sud obaveže tuženog da joj isplati novčani iznos od 40.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2015. godine do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca DD kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati novčani iznos od 68.134,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2015. godine do isplate. Stavom šestim izreke obavezani su tužioci da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplate ukupan iznos od 10.998,00 dinara, odnosno tužioci AA, BB, VV i DD iznos od po 2.312,00 dinara, a tužilja GG iznos od 1.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 538/22 od 02.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca AA, BB i VV i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem izreke, kao i u stavu šestom izreke u odnosu na žalioce. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci AA i BB izjavili su reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, a zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse i radi ravnopravnosti građana.

Po oceni Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koj povredu revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu su bili u radnom odnosu kod tuženog do odlaska u penziju, i to tužilac AA do 02.04.2015. godine, a tužilac BB do 29.12.2014. godine. Za vreme trajanja radnog odnosa u skladu sa Protokolom o isplati zajma zaposlenima u JP EPS od 11.03.2014. godine i odlukom JP „Elektroprivreda Srbije“ TE-KO Kostolac od 12.03.2014. godine tuženi je tužiocima isplatio novčane iznose na ime zajma. Prema spisku od 12.03.2014. godine, koji je sastavni deo odluke o odobravanju zajma, obojici tužilaca isplaćen je iznos od po 68.134,00 dinara, a tužioci su prijem potvrdili potpisima u rubrici „saglasan sa odlukom“. Članom 5. stav 1. Protokola o isplati zajma zaposlenima u JP EPS od 11.03.2014. godine propisano je da će službe obračuna kod tuženog, u skladu sa Zakonom o radu, pre isplate zajma od zaposlenih pribaviti u pisanoj formi pristanak da se potraživanje tuženog po osnovu vraćanja odobrenog zajma naplati obustavljanjem iznosa utvrđenih mesečnih rata od zarade zaposlenih u periodu vraćanja zajma, dok je stavom 3. istog člana propisano da su zaposleni kojima prestane radni odnos pre početka otplate zajma ili pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma, u obavezi da neotplaćeni iznos zajma vrate prilikom prestanka radnog odnosa u EPS. Članom 2. Odluke od 12.03.2014. godine predviđeno je da će se isplata zajma izvršiti 13.03.2014. godine, zatim članom 3. da će uslove i način vraćanja zajma utvrditi sporazumno, na jedinstven način za sve zaposlene u EPS, direktor JP EPS i predsednik Sindikata radnika EPS najkasnije do 01.06.2014. godine, dok je članom 5. stav 2. navedene predviđeno da će u slučaju da bude doneta odluka o raspodeli dobiti sa namenom isplate zaposlenima na ime učešća u dobiti tuženog, zaposleni koji po tom osnovu ostvare pravo na učešće u raspodeli dobiti, moći, u skladu sa Zakonom o radu, da daju izjavu da se pripadajući iznos usmeri na otplatu zajma. U toku trajanja radnog odnosa tužioci nisu izmirili nijednu ratu na ime zajma, u skladu sa obavezom vraćanja. Rešenjem tuženog od 21.05.2015. godine tužiocu AA je utvrđeno pravo na otpremninu zbog odlaska u penziju u iznosu od 625.210,00 dinara, koji iznos je tužiocu isplaćen dana 01.06.2015. godine. Tom prilikom imenovani tužilac je potpisao nalog blagajni za isplatu navedenog iznosa, kao i nalog blagajni za uplatu iznosa od 68.134,00 dinara na ime vraćanja pozajmice. Rešenjem tuženog od 19.01.2015. godine tužiocu BB je utvrđeno pravo na otpremninu zbog odlaska u penziju u iznosu od 516.730,00 dinara, koji iznos je tužiocu isplaćen dana 06.02.2015. godine. Tom prilikom imenovani tužilac je potpisao nalog blagajni za isplatu iznosa od 516.730,00 dinara, kao i nalog blagajni za uplatu iznosa od 68.134,00 dinara na ime vraćanja pozajmice.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbene zahteve imenovanih tužilaca nakon što su ocenili da su tužiocima isplaćeni iznosi na ime otpremnina u iznosima utvrđenim za svakog tužioca posebno. Navedeno uzimajući u obzir da su tužioci lično potpisali naloge blagajni za isplatu iznosa utvrđenih rešenjima, kao i da su tom prilikom potpisali naloge blagajni za uplatu iznosa na ime povraćaja pozajmice. S tim u vezi, činjenica da su isplata otpremnine i uplata iznosa na ime povraćaja pozajmice izvršene istog dana sama po sebi ne znači da je tom prilikom izvršeno prebijanje međusobnih potraživanja, naročito ako se ima u vidu da je svako od tužilaca potpisao posebne naloge za isplatu i uplatu po navedenim osnovima, iz čega proizlazi jasan zaključak da su izvršene dve transakcije nezavisno jedna od druge, zbog čega su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05... 75/14), koja se primenjivala u vreme prestanka radnog odnosa ovih tužilaca, je propisano da je poslodavac obavezan da isplati u skladu sa opštim aktom zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju najmanje u visini dve prosečne zarade. Takva zakonska odredba vodi zaključku da je otpremnina prilikom odlaska zaposlenog u starosnu penziju pravo koje zaposlenom pripada po osnovu rada. Ovog prava zaposleni se, shodno članu 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, ne može odreći. Samim tim i pisana izjava tužilaca, kojom su se oni saglasili (stavljanjem potpisa u rubrici „saglasan sa odlukom“), prilikom isplate zajma, a sve u skladu sa odredbama odluke od 12.03.2014. godine, da se iznos neotplaćenog zajma vrati na način kako je to urađeno u konkretnom slučaju, ne može proizvoditi pravno dejstvo. Dakle, davanjem naloga od strane tužilaca za uplatu, na ime vraćanja pozajmice tuženom, istovremeno sa davanjem naloga za isplatu iznosa utvrđenih rešenjima, na ime otpremnine zbog prestanka radnog odnosa, suštinski je izvršeno prebijanje (kompenzacija) u situaciji kada zakon izričito isključuje takvu mogućnost. Navedeno imajući na umu pravnu prirodu otpremnine i sa tim u vezi odredbu člana 341. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima, saglasno kojoj potraživanje koje se ne može zapleniti, ne može prestati prebijanjem. Stoga tuženi, u opisanoj situaciji, nije imao pravni osnov da tužiocima iznose otpremnine, koja im je isplaćena povodom prestanka radnog odnosa zbog odlaska u penziju, faktički umanji za iznos dugovanog na ime učinjene pozajmice, zbog čega je traženje tužilaca osnovano, u skladu sa čime je revizija usvojena i nižestepene odluke preinačene usvajanjem njihovih tužbenih zahteva. Na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku, pa im, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku, prema opredeljenom zahtevu, pripadaju troškovi celog postupka i to: za sastav tužbe od strane punomoćnika iz reda advokata 13.500,00 dinara, za zastupanje na četiri održana ročišta po 15.750,00 dinara, za pristup na jedno neodržano ročište 9.000,00 dinara, za sastav dve žalbe po 27.000,00 dinara i za sastav dve revizije po 27.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme presuđenja („Službeni glasnik RS“ br. 121/12, 99/20, 37/21), i to uvećano za 50% za zastupanje dve stranke u skladu sa Tarifnim brojem 17. navedene tarife. Tužiocima pripadaju i sudske takse na tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu od po 4.625,00 dinara i sudske takse na reviziju od po 9.253,00 dinara i odluku po reviziji od po 13.876,00 dinara, odmereno prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95...95/18). Troškovi pristupa na jedno neodržano ročište (02.08.2018. godine) nisu priznati, jer ono nije održano zbog obustave rada advokata i tužioci su na ročište pristupili lično.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković