Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1761/22 od 13.12.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2219/21 od 03.02.2022. godine tako što je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 12.12.2020. godine do 10.02.2021. godine, kao i da tuženi za tužioca za navedeni period podnese prijavu na obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima – Republičkom fondu za zdravstvo, Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje i Nacionalnoj službi za zapošljavanje u roku od 8 dana. Stavom drugim izreke, žalba tuženog u preostalom delu i žalba tužioca su odbijene, i prvostepena presuda potvrđena u preostalom pobijanom, nepreinačenom delu. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, dok je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na žalbu odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je u odgovoru na reviziju predložio da se ista odbije kao neosnovana i tužilac obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom članom 408. i članom 441. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se, pod uslovom iz člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP, taj pravni lek može izjaviti. Tužiočevi navodi o nedostacima zbog kojih se pobijana presuda ne može ispitati, mogu se podvesti pod bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije zakonski razlog za reviziju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog obavljao poslove ... . Tužilac je 08.09.2020. godine podneo zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa, zbog čega ga je tuženi odjavio sa obaveznog osiguranja. Na tužiočev zahtev izvršena je njegova ponovna prijava na osiguranje 01.10.2010. godine i on je pozvan na rad. Tužilac je redovno dolazio na posao u periodu od 06.10.2020. godine do 10.11.2020. godine, kada je otvorio bolovanje. Pisanim upozorenjem od 02.10.2020. godine, tužiocu je stavljen u izgled otkaz ugovora o radu zbog više povreda radne obaveze i radne discipline. Upozorenje tužiocu upućeno je na adresu njegovog prebivališta poštom, preporučenom pošiljkom koja je kao neuručena vraćena pošiljaocu (tuženom). O tome je tuženi 20.10.2020. godine sačinio službenu belešku i upozorenje istakao na oglasnu tablu. Otkaz ugovora o radu tužiocu je dat rešenjem od 06.11.2020. godine, zbog povrede radne obaveze i radne discipline, koje je tužiocu upućeno na adresu njegovog prebivališta poštom, preporučenom pošiljkom. I ova preporučena pošiljka je vraćena tuženom kao neuručena, o čemu je sastavljena službena beleška i rešenje od 03.12.2020. godine istaknuto na oglasnu tablu. Tužilac je 14.12.2020. godine, prilikom kupovine leka u apoteci, saznao da nema zdravstveno osiguranje, što je potvrđeno istog dana u njegovom razgovoru sa licem zaposlenim kod tuženog, kada mu je saopšteno da mu je ugovor o radu otkazan.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o tužbenim zahtevima kojima je traženo utvrđenje da usmeni ugovor o otkazu ugovora o radu ne proizvodi pravno dejstvo, da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme od 01.10.2020. godine i naknada štete umesto vraćanja na rad.

Tužilac nema pravni interes za tužbu radi utvrđenja da usmeni otkaz ugovora o radu ne proizvodi pravno dejstvo. Pravni interes je procesna pretpostavka, koja u sporu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu postoji samo ako je to rešenje doneto u zakonom propisanoj formi, u smislu člana 185. stav 1. Zakona o radu. Samo takva odluka ima pravno dejstvo na radnopravni status tužioca, zbog čega njegovo saznanje stečeno usmenim putem od drugog zaposlenog da mu je otkazan ugovor o radu nema nikakvog uticaja na njegov status zaposlenog.

Tužilac je u radnom odnosu kod tuženog bio do 12.12.2020. godine. Radni odnos prestao mu je tog dana, shodno članu 185. stav 5. u vezi stava 4. Zakona o radu, istekom roka od 8 dana od dana objavljivanja rešenja o otkazu ugovora o radu na oglasnoj tabli. Doneto rešenje o otkazu ugovora o radu dostavljeno je na način propisan članom 185. stav 4. Zakona o radu, a tužilac ga nije pobijao tužbom iz člana 195. tog zakona ni nakon saznanja da je ono doneto. Pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad, predviđeno članom 191. stav 5. Zakona o radu, pripada zaposlenom kojem je radni odnos prestao bez pravnog osnova, a on ne zahteva da se vrati na rad. U ovom sporu to nije slučaj, jer rešenje o otkazu ugovora o radu nije bilo osporeno i poništeno u sudskom postupku.

Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi revidenta da je ovom sporu pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni. Zato je zahtev tuženog za njihovu naknadu odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković