U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Čolić, advokat iz ..., protiv tuženog „E reciklaža 2010“ d.o.o. Niš, čiji je punomoćnik Irena Đorđević, advokat iz ..., radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1667/22 od 06.10.2022. godine, u sednici održanoj 10.07.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1667/22 od 06.10.2022. godine, u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 7078/21 od 20.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova usled umanjenja životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha, naznačene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade usled umanjenja radne sposobnosti isplati pojedinačne opredeljene iznose sa kamatom, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade usled umanjenja radne sposobnosti, plati na ime doprinosa PIO fondu iz bruto očekivane zarade tužioca 30.474,10 dinara, kao i iznos doprinosa PIO fondu na teret poslodavca od 25.659,78 dinara, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade usled umanjenja radne sposobnosti isplati kapitaliziranu rentu u iznosu od 1.121.994,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2021. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 319.500,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1667/22 od 06.10.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti od 60.000,00 dinara, pretrpljenih fizičkih bolova u iznosu od 50.000,00 dinara i pretrpljenog straha u iznosu od 48.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke i žalba tužioca u tom delu odbijena kao neosnovna. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade namaterijalne štete isplati na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti 240.000,00 dinara, pretrpljenih fizičkih bolova 200.000,00 dinara i pretrpljenog straha 192.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od 20.12.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom i šestom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 319.500,00 dinara, a obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati 339.360,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati 89.240,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u odnosu na preinačeni deo, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na određeno vreme, u periodu od 01.08.2016. godine do 31.12.2017. godine, na poslovima ... . Dana 15.08.2016. godine tužilac je došao na posao u svoje mesto rada, a zatim je sa kolegom BB, takođe radnikom tuženog, otišao na teren u ..., gde je tuženi i inače obavljao poslove. Tužilac je takođe i pre spornog događaja obavljao poslove za tuženog na navedenoj lokaciji. Prilikom utovara robe u kamion, skidanjem iste sa viljuškara i stojeći na šleperu, tužilac se okliznuo i pao sa ivice kamiona, kojom prilikom je zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma levog skočnog zgloba. Utvrđeno je da tužilac nije bio obučen ni teoretski ni praktično za obavljanje navedenih poslova, da nije bio zadužen zaštitnom opremom, a povreda nije prijavljena inspekciji rada, pa tako nije izvršen ni uviđaj od strane iste. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke utvrđeno je umanjenje životne aktivnosti kod tužioca, intenzitet i trajanje pretrpljenih fizičkih bolova i straha tužioca, kao posledica povređivanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev u celosti odbio, zaključujući da tuženi nije odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo, s obzirom da je spornog dana obavljao poslove van mesta rada predviđenog ugovorom o radu za koji nije imao ni pismeni ni usmeni nalog, kao i da je do povređivanja došlo isključivo zbog držanja i neodgovarajućeg nagaza tužioca pri vršenju utovara, a ne kao rezultat propusta tuženog u obezbeđenju uslova rada.

Apelacioni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu za naknadu nematerijalne štete i tužbeni zahtev delimično usvojio, nalazeći da je tuženi odgovoran za nastalu štetu tužiocu, a da se njegova odgovornost zasniva na odredbama člana 164. Zakona o radu u vezi člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, s tim što je utvrdio i doprinos tužioca nastanku štete, pa je primenom člana 200. i 277. ZOO obavezao tuženog na isplatu naznačenih iznosa.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...75/14) ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Iz ove zakonske norme proizlazi da poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom, po opštim načelima odgovornosti, a osnov za naknadu štete zbog povrede prava zaposlenog je pretpostavljena krivica poslodavca. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca. Povredom na radu smatra se povreda zaposlenog koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla, a koja je prouzrokovana neposrednim i kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenama položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma, kao i povreda koju zaposleni pretrpi pri obavljanju posla na koji nije raspoređen ali ga obavlja u interesu poslodavca.

Članom 173. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog zakona da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane.

U konkretnom slučaju, tužilac je bez prethodne obuke i zaštitne opreme obavljao poslove utovara i istovara otpada sa kamiona, pri tom poslove je obavljao na određenoj visini što nosi i veći rizik od povređivanja, a u čemu se ogleda uzročno posledična veza između obavljanja opasne delatnosti i nastale štete, i na čemu se zasniva odgovornost tuženog, kao poslodavca, u smislu odredbe člana 164. Zakona o radu u vezi člana 173. i 174. ZOO, kako je pravilno zaključio i apelacioni sud. U pobijanoj odluci pravilno je zaključeno da nastanku štete postoji i doprinos tužioca u smislu odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je prilikom utovara robe stajao na ivici kamiona, pa je po oceni ovog suda tužilac prilikom obavljanja svog radnog zadatka morao pokazati veći stepen pažnje. U tom smislu neosnovani navodi revizije da je povreda koju je tužilac zadobio bila isključivo i samo posledica njegovog ponašanja i njegove nepažnje.

Činjenicu da tuženi nije odgovoran za štetu jer tužilac nije posao obavljao u svom mestu rada kada je došlo do povređivanja pravilno je ocenio drugostepeni sud zaključivši da ovo ne može biti razlog da se tuženi oslobodi svoje odgovornosti s obzirom da su radnici tuženog inače išli na teren bez pismenog naloga, tako što su ih vozači kombija odvozili na lokacije gde treba da obave poslove, a da je tuženi ovakvo poslovanje i ovako obavljanje radnih zadataka tolerisao, pa su bez uticaja navodi revizije koji se odnose na ovu okolnost.

Utvrđeno činjenično stanje opravdava i dosuđivanje pravične novčane naknade za tražene vidove nematerijalne štete, u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tom, kod odmeravanja visine štete, drugostepeni sud je adekvatno i pravilno utvrdio sve okolnosti ovog slučaja koje su od uticaja na odmeravanje visine štete i to: umanjenje životne aktivnosti kod tužioca (10%), dužinu i intenzitet pretrpljenih fizičkih bolova i straha, kao i doprinos tužioca nastanku štete. Uzimajući u obzir sve ove činjenice, kao i svrhu i cilj kome naknada nematerijalne štete služi (ublažavanje posledica duševnih bolova), po oceni Vrhovnog suda, pobijanom odlukom je pravilno utvrđena visina iznosa koji predstavljaju pravičnu naknadu za svaki od traženih vidova nematerijalne štete.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova imajući u vidu da tuženi po ovom pravnom leku nije uspeo.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković