Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podnela branilac okrivljenog AA, advokat Anđelka Radosavljević Milinković, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili ukine drugostepenu odluku i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili preinači pobijane odluke tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili odbiti optužbu protiv okrivljenog.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je sud osuđujući okrivljenog za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ na štetu okrivljenog povredio načelo ne bis in idem (ne ponovo o istoj stvari). Ovo stoga što je okrivljeni u prekršajnom postupku Pr 5843/16, koji je vođen i okončan pre krivičnog postupka, kažnjen za isti životni događaj za koji je oglašen krivim u krivičnom postupku, s obzirom da se činjenični opis prekršaja odnosi na istog okrivljenog, na isti događaj koji se desio u isto vreme, na istom mestu i sa istovetnom radnjom okrivljenog, koja je preduzeta istim sredstvom radnje izvršenja, prema istom oštećenom. Pored toga, okrivljenom je izrečena prekršajna kazna izdavanjem prekršajnog naloga od 18.08.2016. godine za isti životni događaj. Imajući u vidu da se radi o prostornom, vremenskom i sadržajnom jedinstvu dela u pitanju je presuđena stvar.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

U konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog AA zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog sadobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a nakon okončanja prekršajnog postupka protiv okrivljenog, po nalaženju ovoga suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Iz navedenih odredbi jasno proizlazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem) i 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

Međutim, u novijoj praksi Evropski sud za ljudska prava je u predmetu A. i B. protiv Norveške, br. 24130/11 i 29758/11, od 15.09.2016. godine detaljno razmotrio pitanje primene načela ne bis in idem, sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti u sadržinskom i vremenskom smislu i prihvaćena je mogućnost da je izricanje različitih sankcija od strane različitih organa koje se odnose na isto ponašanje u određenoj meri dopušteno na osnovu člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, bez obzira na postojanje odluke koja ima svojstvo res iudicata, te da se kombinacija sankcija u tim predmetima treba smatrati kao celina. Stoga, zaključak je da član 4. Protokola 7 Evropske konvencije ne isključuje vođenje dva postupka, čak i do njihovog završetka, ako su ispunjeni određeni uslovi.

S obzirom na navedeno, prilikom ocene da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede načela ne bis in idem neophodno je odgovoriti na sledeća pitanja:

1) da li su oba postupka koja su vođena protiv nekog lica vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi kazneno – pravna;

2) da li su dela zbog kojih se neko lice kazneno goni ista (idem); 

3) da li se postojala dvostrukost postupka (bis);

4) da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu, a u okviru kojeg je potrebno utvrditi sledeće kriterijume:

- da li su različitim postupcima ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju i čine jedan jedinstveni postupak, te se tim postupcima obuhvataju različiti aspekti protivpranog ponašanja,

- da li je dualitet tih postupaka predvidljiva posledica, kako u pravu tako i u praksi, istog osporavanog ponašanja (idem);

- da li su ti postupci vođeni na način kako bi se što više izbeglo dupliranje u prikupljanju i oceni dokaza, saradnjom između različitih nadležnih tela kako bi se činjenice utvrđene u jednom postupku koristile u drugom postupku, te

- da li je kazna izrečena u postupku koji je prvi pravnosnažno okončan uzeta u obzir u postupku koji je kasnije pravnosnažno okončan i to na način da ukupan iznos svih sankcija bude srazmeran izvršenom delu.

Tražeći odgovor na prvo pitanje, odnosno da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, Vrhovni sud, polazeći od merila „Engel“, nalazi da je prekršajni postupak vođen za delo koje je po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sakcije predstavlja kažnjivo delo.

Pitanje utvrđivanja identiteta dela je ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela, koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenja načela ne bis in idem bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedničanom kaznenom postupku.

Primenjujući nove kriterijume te sprovodeći test dovoljno uske povezanosti dva postupka Vrhovni sud je utvrdio da je kažnjivo ponašanje okrivljenog zahtevalo dva odgovora, kako prekršajnu sankciju zbog toga što je okrivljeni vukao prikolicu koja nije bila upisana u registar vozila – nije bila registrovana, što je upravljao traktorom u alkoholisanom stanju – stanju srednje alkoholisanosti, kao i što prikolica nije imala svetlosnu signalizaciju, tako i krivičnu sankciju, zbog toga što je kao učesnik u saobraćaju na putevima upravljao traktorom, nepridržavajući se saobraćajnih propisa, na koji način je ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život i telo ljudi... usled čega je oštećeni zadobio tešku telesnu povredu i laku telesnu povredu, pri čemu je svaki odgovor težio ostvarenju različite svrhe, odnosno zašititi različitih dobara, iz čega proizlazi da je predmet prekršajnog i krivičnog postupka bio jedan životni događaj u kojem su se ostvarila obeležja dva različita delikta i na taj način se moraju smatrati bitno istim u smislu člana 34. stav 4. Ustava. Prekršajna sankcija je predstavljala reakciju na to što se okrivljeni nije pridržavao propisa vezanih za ispravnost vozila i stanje vozača, dok je krivična sankcija imala svrhu kažnjavanja zbog toga što je okrivljeni svojim ponašanjem, tačnije time što je vozio bez signalizacije, neregistrovanu prikolicu, u alkoholisanom stanju, ugrozio druge učesnike u saobraćaju i time doveo u opasnost život i telo ljudi, usled čega je oštećeni BB zadobio tešku telesnu povredu. Drugo, vođenje dvostrukog postupka, uz mogućnost izricanja različitih sankcija, bilo je predvidivo za okrivljenog, koji je morao znati da je krivično gonjenje, kao i izricanje prekršajne sankcije bilo verovatno. Treće, Osnovni sud u Kraljevu je izvodio dokaze koji su bili relevantni za utvrđivanje krivične odgovornosti okrivljenog.

Dakle, kao prvo, zaključuje se da su se u oba postupka ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno dopunjuju i čine jedan jedinstven postupak, kao drugo, vođenje dva postupka, uz mogućnost kumulativnog izricanja različitih kazni, bilo je predvidivo za okrivljenog, koji je od samog početka morao znati da je krivično gonjenje za navedeno krivično delo, kao i izricanje zatvorske kazne, bilo moguće, čak i verovatno i kao treće, izbegnuto je dupliranje izvođenja dokaza u ova dva postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, okrivljeni nije pretrpeo bilo kakvu nesrazmernu štetu ili nepravdu zbog vođenja dva postupka i sankcionisanje različitim sankcijama, a između prekršajnog i krivičnog postupka je postojala dovoljno bliska povezanost, kako u sadržinskom, tako i u vremenskom pogledu, te se može smatrati da čine deo jedinstvene celine.

Stoga su, po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda na štetu ovog okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog, advokat Anđelka Radosavljević Milinković, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodima da je zapisnik o saslušanju osumnjičenog VV pred OJT u Kraljevu Kt 1018/16 od 14.11.2016. godine, kao i zapisnik o ispitivanju svedoka VV na glavnom pretresu dana 11.07.2018. godine i dana 05.04.2022. godine, nezakonit dokaz, na kome se ne može zasnivati odluka suda. S tim u vezi branilac navodi da se isto lice ne može pojaviti u dve različite procesne uloge i da je ovakve zapisnike trebalo izdvojiti iz spisa predmeta u smislu člana 84. ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je dana 18.08.2016. godine ovlašćeno službeno lice PU Kraljevo, OSP Kraljevo, SPI Kraljevo podnelo krivičnu prijavu protiv okrivljenog VV, zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. KZ, nakon čega je pred OJT u Kraljevu Kt 1018/16 od 14.11.2016. godine, saslušan u svojstvu osumnjičenog VV.

Optužnim predlogom OJT u Kraljevo Kto 69/18 od 05.03. 2018. godine, okrivljenom AA je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, nakon čega je na glavnom pretresu dana 11.07.2018. godine i dana 05.04.2022. godine, ispitan u svojstvu svedoka VV, uz upozorenje na lažno svedočenje i položenu zakletvu u smislu člana 96. ZKP. Pri tome je svedok prilikom ispitivanja upozoren na svoju obavezu da je dužan da govori istinu u svojstvu svedoka, dok je u zapisniku samo uneta konstatacija da ostaje pri iskazu koji je dao pred OJT, odnosno u toku postupka, ali je nadalje sadržinski ponovio sve ranije navode, između ostalog i odgovarajući na pitanja branioca. Prema tome ne radi se o različitim procesnim ulogama već o načinu vođenja zapisnika, zbog čega je njegov iskaz dat u svojstvu svedoka po načinu pribavljanja zakonit dokaz.

Imajući u vidu da Zakonik o krivičnom postupku ne predviđa nikakvu procesnu zabranu da se lice koje je bilo u svojstvu osumnjičenog, a protiv koga javni tužilac nije podneo optužni predlog nalazeći da nema mesta vođenju krivičnog postupka, u kasnijem toku postupka ispita u svojstvu svedoka u krivičnom postupku koji se vodi u odnosu na drugog okrivljenog. Što znači da je sud u konkretnom slučaju bio ovlašćen da izvede dokaz ispitivanjem VV kao svedoka, uz upozorenja koja se odnose na ispitivanje svedoka u smislu člana 95. i 96. ZKP i da ovaj dokaz koristi pri donošenju pobijane pravnosnažne presude. Neposrednim ispitivanjem VV u svojstvu svedoka na glavnom pretresu održanom dana 11.07.2018. godine i dana 05.04.2022. godine, sud je postupio u svemu zakonito, te je izveo dozvoljen dokaz i to u prisustvu branioca okrivljenog VV - advokata Dušana Tipsarevića, dana 11.07.2018. godine, odnosno advokata Anđelke Radosavljević Milinković, dana 05.04.2022. godine, što je i konstatovano na zapisniku o glavnom pretresu.

Pri ovome, kako se VV u predmetnom krivičnom postupku, ne pojavljuje u dvostrukoj ulozi i to kao okrivljeni i kao svedok istovremeno, niti je sud koristio u svojoj presudi njegov iskaz dat u svojstvu osumnjičenog, već iskaz dat u svojstvu svedoka sa glavnog pretresa, to se stoga u konkretnom slučaju ne može govoriti o dualitetu procesnih uloga određenog procesnog subjekta.

Sledstveno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud u dokaznom postupku izveo dokaz na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda može zasnivati, te da stoga nije učinjena ni bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju branilac okrivljenog neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Pored toga, branilac okrivljenog ističe i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodima da se u radnjama opisanim u izreci presude ne stiču svi bitni elementi krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, a koja radnja se sastoji u nepridržavanju blanketnih propisa sadržanih u ZOBS-u na putevima, a koji propusti u vožnji su u direktnoj i uzročnoj vezi sa nastankom saobraćajne nezgode. Branilac navodi da iz činjeničnog opisa radnji okrivljenog datog u izreci prvostepene presude, ne proizlazi da je okrivljeni kritičnom prilikom postupao suprotno odredbama člana 246 stav 1. ZOBS-a na putevima. Dakle, po navodima odbrane činjenični supstrat izreke ne sadrži radnje okrivljenog koje bi bile suprotne citiranim blanketnim odredbama.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti su neosnovani.

Odredbom člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika je propisano da će se kazniti učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara, dok je stavom 3. propisana blaža kazna ukoliko je delo iz stav 1. učinjeno iz nehata.

Odredbom člana 297. stav 3. Krivičnog zakonika je propisano da ukoliko je usled krivičnog dela iz člana 289. stav 1. i 2. ovog zakonika nastupila teška telesna povreda nekog lica ili imovinska šteta velikih razmera učinilac će se kazniti strožom kaznom.

U izreci prvostepene presude je navedeno da je okrivljeni postupao protivno odredbi člana 246. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, a koja blanketna norma se odnosi na tehničku ispravnost vozila, a kršenje te odredbe obuhvata nepostojanje registarskih oznaka i nedostatak svetlosne signalizacije, u konkretnom sluačaju, što je sve navedeno u činjeničnom opisu izreke presude. Prema tome elementi krivičnog dela iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3 u vezi stava 1. KZ, pa i blanketne dispozicije su u potpunosti obuhvaćeni izrekom prvostepene presude.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane navode zahteva branioca okrivljenog u delu u kome ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog ukazuje na nezakonit dokaz u smislu člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, konkretno na nalaz i mišljenje veštaka ortopeda Ljubiše Jovaševića i dopunu veštačenja u vidu odgovora veštaka. Međutim, ovu povredu obrazlaže navodima da je nalaz dat na osnovu isprave koja nije verodostojna niti je propisno sastavljena – izveštaju o vrsti i težini povreda od 15.06.2016. godine, te analizira šta izveštaj treba da sadrži. Pored toga ukazuje da nalaz i mišljenje veštaka neuropsihijatra nije predočen odbrani i da se na istom ne može zasnivati sudska odluka, kao ni na nalazu i mišljenju sudskog veštaka saobraćajne struke Miroslava Mladenovića, koji se prema navodima odbrane koristio iskazom osumnjičenog VV prilikom veštačenja, na koji način branilac u suštini osporava dokaznu snagu izvedenih dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u smislu člana 440. ZKP, a koja povreda ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP, pa se Vrhovni sud u ocenu ovih navoda nije upuštao.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković