Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ivane Rađenović, predsednika veća, Vladislave Milićević, Tatjane Matković Stefanović, Vesne Mastilović i Tatjane Đurica, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Siniša Momčilović, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Petrov, advokat iz ..., radi činidbe, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 335/23 od 23.02.2023. godine, u sednici održanoj 26.09.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 335/23 od 23.02.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 335/23 od 23.02.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bečeju P 349/19 od 24.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženu da ukloni – sruši nelegalizovani dograđeni deo pomoćnog objekta br. ..., dužine 3,5 m, površine 10 m2, upisanog u List nepokretnosti ... KO ..., izgrađen na parceli ..., u ulici ... ..., kao i da ovlasti tužilju da, ukoliko tužena ne izvrši ovu radnju, tužilja o trošku tužene izvrši njegovo uklanjanje. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 90.950,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, u slučaju docnje, od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 335/23 od 23.02.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je odbijena je, žalba tužene je delimično usvojena, delimično odbijena, pa je prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima postupka tako što je obavezana tužilja da tuženoj, pored iznosa od 90.950,00 dinara, dosuđenog prvostepenom presudom, isplati iznos od još 20.000,00 dinara, na ime naknade troškova postupka (ukupno 110.950,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Tužilja je taržila uklanjanje dograđenog dela pomoćnog objekta tužene tvrdeći da je opasan po život i zdravlje ukoliko dođe do njegovog urušavanja i da je onemogućava da postavi oluk na svom objektu. Prema utvrđenom činjeničnom stanju nepokretnosti parničnih stranaka se graniče. Tužilja je vlasnik objekata (porodična stambena zgrada i četiri pomoćna objekta) na kat. parceli ..., sa zemljištem uz zgradu, u ulici ... ..., upisanih u List nepokretnosti ... KO ..., po osnovu nasleđa iza smrti oca 2017. godine, dok je tužena vlasnik objekata (porodična kuća i pomoćna zgrada), kao i dvorišta, na kat. parceli ..., u ulici ... ..., upisanh u List nepokretnosti ... KO ... . Tužena je na pomoćnom objektu nelegalo dozidala deo, korišćenjem različitih materijala, koji se nalazi uz među – granicu sa parcelom tužilje, koji se naslanja na tužiljin objekat. Dozidani deo pomoćnog objekta nije legalizovan, a koristi ga kao ostavu. Veštačenjem je utvrđeno da dozidan deo pomoćnog objekta tužene ne predstavlja opasnost za tužilju (pa ni za za treća lica) jer i ukoliko bi došlo do njegovog urušavanja, urušio bi se u dvorište tužene, pri čemu tužilja na svom objektu može nesmetano da postavi klasičan viseći oluk od pocinkovanog lima celom dužinom prema dvorištu i objektima, s obzirom da neposredno ispred pomoćnog objekta tužene može jednim do dva luka vodu iz oluka sprovesti u svoje dvorište, da je postavljanje takvog oluka jednostavno i ne zahteva rušenje pomoćnog objekta tužene, a da se zbog nepostojanja oluka na kući tužilje voda sa njenog krova sliva na parcelu i objekte tužene. Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, utvrđeno činjenično stanje, način presuđenja i razloge koji su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke, nema razloga koji ukazuju na potrebu ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao ni na potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

O tužbenom zahtevu nižestepeni sudovi su odlučili pravilnom primenom materijalnog prava, nalazeći da nema mesta primeni odredbe člana 156. ZOO, i odredaba članova 5. i 42. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Tužilja u reviziji nije pružila dokaze o postojanju različitih sudskih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao u konkretnom slučaju i suprotnom presuđenju sudova.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu radi činidbe podneta je 11.10.2019. godine, a vrednost predmeta spora je označena na iznos od 4.000,00 dinara, ali spor nije suđen po pravilima o sporovima male vrednosti.

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu u kome vrednost vrednost pobijanog dela predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a ne radi se o sporu male vrednosti imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković