Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u smislu odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda usvojili tužbeni zahtev zaključivši da je tuženi stekao pravao javne svojine na predmetnoij parceli i obavezali tuženog da tužilji isplati novčanu naknadu za predmetne kat. parcele budući da se tužilja ne može koristiti svojim svojinskim ovlašćenjima na navedenim parcelama zbog izvršene faktičke eksproprijacije tih parcela.

Neosnovani su navodi revizije tuženog kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, između ostalog, propisano je da se jemči mirno užavanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1), kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu, koja ne može biti niža od tržišne (stav 2).

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br 72/2009, sa izmenama i dopunama) koji je bio na snazi u vreme usvajanja Plana generalne regulacije i Plana detaljne regulacije, propisano je da je površina javne namene prostor određen planskim dokumentom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili javnih površina, za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i drugo).

Odredbom člana 10. stav 2. Zakon o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br 72/11 ... 105/2014), propisano je da se dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini, smatraju one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su, kao takve, određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr.), a stavom 10. istog člana da su dobra u opštoj upotrebi u svojini Republike Srbije, izuzev puteva drugog reda, koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj se teritoriji nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koje nisu deo autoputa ili državnog puta prvog i drugog reda) i trgova, javnih površina, koji su u svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze.

U konkretnom slučaju, predmetne parcele čiji je tužilja vlasnik, planskim aktima su u celosti određene za ulicu i kao takve se i koriste. U situaciji kada zemljište planskim aktom jedinice lokalne samouprave biva određeno za ulicu, to zemljište od tog momenta po sili zakona postaje sredstvo javne svojine. Shodno tome, jedinica lokalne samouprave ima obavezu da zemljište koje je postalo sredstvo javne svojine izuzme iz poseda ranijeg vlasnika i za to mu isplati odgovarajuću naknadu, a da u javne knjige da upiše svoje pravo svojine na istom.

Imajući u vidu činjenicu da su predmetne parcele faktički privedene nameni predviđenoj planskim aktom, da se koriste kao ulica – javni put u naselju koji saobraćajno povezuje delove naselja, to je na taj način izvršena tzv. faktička eksproprijacija, koja i nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti u javnom interesu, a ne postoji rešenje o eksproprijaciji zemljišta, odnosno njegovom izuzimanju iz poseda. Stoga je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da kada je zemljište faktički privedeno nameni u skladu sa planskim aktom i po sili zakona postalo javna svojina, tužilja kao vlasnik tog zemljišta ne može trpeti štetne posledice zato što nadležni organ nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o eksproprijaciji koje bi bilo osnov za isplatu novčane naknade. Tužilji je na taj način povređeno pravo na imovinu pa zato ima pravo da potražuje naknadu za faktički oduzetu imovinu. Stoga su, nasuprot revizijskim navodima, nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su tuženog obavezali da tužilji isplati novčanu naknadu u visini odmerenoj prema tržišnoj vrednosti utvrđenoj na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Naime, ova naknada tužilji pripada na osnovu člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Nasuprot revizijskim navodima, tuženi jeste obveznik isplate naknade, pri čemu je bez uticaja da li je nekom svojom radnjom deposedirao tužilju, jer njegova odgovornost proizilazi iz činjenice da je titular prava javne svojine na spornom zemljištu koje je faktički pretvoreno u dobro u opštoj upotrebi – ulicu, a isto je za takvu namenu predviđeno odgovarajućim planskim aktom.

U preostalom delu revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, iz kog razloga se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković