Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2922/2023 od 06.11.2023. godine, stavom prvim izreke, prvostepena presuda je preinačena u usvajajućem delu stavova prvog i trećeg izreke i u stavu četvrtom izreke, tako što je tužbeni zahtev i zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka odbijen kao neosnovan i obavezana tužilja da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 247.125,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog u krojačkoj radnji „VV“ na poslovima krojača od 02.06.2014. godine. Dana 13.06.2014. godine u prostorijama krojačke radnje je pretpela povredu, na taj način što se na molbu kontrolora u krojačkoj radnji, zaposlene GG da proba suknju, popela na tronožni tabure, izgubila ravnotežu i pala na pod, kojom prilikom je zadobila povredu u vidu potpunog preloma desne žbične kosti na tipičnom mestu kvalifikovano kao teška telesna povreda sa znatnim i trajnim oštećenjem funkcije važnog dela tela, jer se u toku lečenja kao posledica povređivanja kod tužilje razvila „Sudekova bolest“. Tužilja je trpela fizičke bolove i strah trajanja i intenziteta opisanih u nalazu veštaka sudske medicine i ortopeda, umanjena joj je životna aktivnost 25%-30% zbog čega trpi duševne bolove, a kod tužilje postoji i naruženost srednjeg stepena na granici prema lakom, jer je prisutno stanje na desnoj šaci tužilje izmenilo prvobitni oblik šake, čiji smanjeni obim mišića i savijenost prstiju skreću pažnju okoline. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je tužilja pretpela materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade za period od dana povređivanja 13.06.2014. godine do 01.05.2015. godine kada je završeno primarno aktivno lečenje u iznosu od 349.377,00 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz člana 164. Zakona o radu, čl. 154, 173, 174, 177. i 195. Zakona o obligacionim odnosima i člana 9. Zakona o bezbednosti i zadravlja na radu i ocenio da postoji osnov odgovornosti tuženog za materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade za vreme potpune nesposobnosti tužilje za rad i za nematerijalnu štetu koju je tužilja zbog povrede na radu pretrpela, samim tim i obaveza tuženog da ih tužilji naknadi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je usvajajući deo tužbenog zahteva odbio kao neosnovan. Prema datim razlozima, povreda tužilje u smislu propisa o bezbednosti i zaštiti na radu se ne može smatrati povredom na radu, jer nije uzročno vezana za obavljanje poslova i radnih zadataka budući da do povređivanja tužilje nije došlo u obavljanju radnog zadatka po naređenju tuženog. Ne može se smatrati da postoji odgovornosti tuženog ni kao imaoca opasne stvari, jer se tronožni tabure, ako se upotrebljava za sedenje, kao osnovnu namenu, ne može smatrati opasnom stvari, a probanje odevnih predmeta ne predstavlja opasnu delatnost. Šteta koju je tužilja pretrpela posledica je isključivo njene pogrešne procene i odluke, koja se može pripisati njenoj nepažnji, koju poslodavac nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti, pa na strani tuženog nema objektivne odgovornosti za štetu u smislu člana 174. ZOO, subjektivne, odnosno odgovornosti po osnovu krivice, u smislu člana 154. stav 1. ZOO, niti odgovornosti po osnovu stvorenog rizika iz člana 154. stav 2. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio mateerijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u usvajajućem delu.

Pod povredom na radu podrazumeva se povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog radnika, a odgovornost poslodavca za naknadu štete zaposlenog zbog povrede na radu zavisi od osnova i uslova odgovornosti. Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. Krivica poslodavca se pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice, a što u konkretnom slučaju tuženi nije dokazao.

Tužilja je kao zaposlena kod tuženog kritičnom prilikom postupajući po molbi kontrolora u krojačkoj radnji, zaposlene GG da proba suknju, pretrpela povredu na radu u vezi sa opasnom stvari - tronožnim tabureom, koji je svojim položajem, oblikom i nestabilnošću uticao na pad tužilje i nastanak povrede. U navedenom se ogleda uzročno-posledična veza između rukovanja opasnom stvari i nastale štete, za koju tuženi odgovara po opštim načelima odgovornosti za štetu koju zaposleni pretpi na radu i po pravilima objektivne odgovornosti kao vlasnik opasne stvari, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud. Način povređivanja i okolnosti pod kojima je došlo do povređivanja tužilje ne vode oslobađanju od odgovornosti tuženog, u smislu člana 177 stav 2. ZOO, a na strani tužilje, i po oceni Vrhovnog suda, kritičnom prilikom nije bilo propusta u radu i ne postoje druge okolnosti koje bi ukazale na njen doprinos nastaloj šteti, imajući u vidu da je kritičnom prilikom postupila po molbi kontrolora u krojačkoj radnji, takođe zaposlene kod tuženog.

Uzrok izgubljene zarade tužilje ima svoj osnov u povredi na radu kod tuženog, pa je tuženi u obavezi da otkloni štetne posledice koje je tužilja pretpela u svojoj imovini. Prema odredbi člana 195. stav 1. ZPP ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu, između ostalog, zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. U tom smislu naknada materijalne štete u vidu izmakle koristi odnosi se na gubitak u zaradi koju bi oštećeni ostvarivao da nije došlo do povređivanja. U smislu člana 189. stav 3. ZOO pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Sledom navedenog, pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da tužilji na ime izgubljene zarade za period od dana nastanka štete do završetka lečenja isplati iznos utvrđen iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke.

Prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, strah, duševne bolove zbog naruženosti i zbog umanjenja životne aktivnosti, pravilno je prvostepeni sud ocenio sve okolnosti iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima imajući u vidu vrstu i težinu telesne povrede tužilje, trajanje i jačinu fizičkog bola i straha, stepen naruženosti i procenat umanjenja životne aktivnosti tužilje zbog povrede koju je tužilja pretpela na radu. Pri tome je prvostepeni sud vodio računa o tome da naknada bude adekvatna značaju povređenog dobra, cilju kome služi te prirodu i društvenoj svrsi obeštećenja, pa se po oceni Vrhovnog suda visina naknade nematerijalne štete dosuđena tužilji po svim vidovima nematerijalne štete može smatrati pravičnom za obe parnične stranke.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, stavom prvim izreke preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio, kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu odluke o glavnom zahtevu, kao i odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u prvostepenoj presudi koja je doneta pravilnom primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama, prema konačnom uspehu tužilje u sporu.

Tužilji prema uspehu revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP i prema vrednosti predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude (1.149.377,00 dinara) pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u granicama postavljenog i opredeljenog zahteva za sastav revizije u iznosu od 33.750,00 . dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković