Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 5291/22 od 01.03.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora u periodu od 01.01.2003. godine do 31.12.2021. godine u iznosu od 974.437,29 dinara, sa kamatom. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je ukinuta u preostalom delu i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je radni odnos nezakonito prestao, te je u spornom periodu od 31.05.2003. godine do 13.01.2005. godine, bio nezaposlen i nije ostvarivao prihode po osnovu rada, nakon čega je vraćen na rad kod tužene u periodu od 14.01.2005. godine do 02.09.2005. godine, a od 03.09.2005. godine je ponovno nezaposlen. Tužilac je počev od 07.01.1988. godine korisnik prava po osnovu preostale radne sposobnosti i u tom svojstvu je radio kod tužene sve do prvog prestanka radnog odnosa, zatim je u periodu od 25.04.2010. godine do 20.05.2011. godine bio korisnik prava na novčanu naknadu, a počev od 21.05.2011. godine na osnovu rešenja Pokrajinskog PIO Fonda prima invalidsku penziju u visini od 50%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud na osnovu člana 191 Zakona o radu ocenio da tužiocu za period u kome je bio pod nezakonitim otkazom pripada pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade sa pripadajućom zateznom kamatom, PIO doprinosima i doprinosima za obavezno zdravstveno osiguranje, kao i pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenih godišnjih odmora.

Prema stanovištu drugostepenog suda, zahtev tužioca za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora nije osnovan jer tužilac u spornom periodu nije efektivno radio, dok je u preostalom delu, kada je reč o potraživanju na ime naknade štete zbog izgubljene zarade ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 108. Zakona o radu, jer nije uzeo u obzir eventualno ostvarene prihode tužioca u spornom periodu iz kog razloga je u preostalom delu prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora u spornom periodu u kome je bio pod nezakonitim otkazom.

Prema odredbi člana 108. stav 1. Zakona o radu (''Sl. glasnik RS'', br. 70/01,73/01), važećeg u delu utuženog perioda, ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva. Stavom 2. istog člana propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Odredbom člana 191. stav 1. sada važećeg Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...95/2018), ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, za period u kome zaposleni nije radio. Stavom 2. propisano je da se naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrada i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca.

Poštujući citirane odredbe zakona materijalna odgovornost poslodavca u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa ima za cilj uspostavljanje pređašnjeg materijalnog stanja zaposlenog, što znači da se naknada štete dosuđuje u iznosu koji je potreban da se materijalna situacija oštećenog dovede u stanje u kome bi bila da nije doneta nezakonita odluka poslodavca o otkazu. Zaposlenom se za vreme u kome je bio pod nezakonitim otkazom, priznaje naknada štete u vidu izgubljene zarade za vreme u kome nije radio u kontinuitetu.

Zaposleni, pa i ovde tužilac, međutim, nema pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. Naime, imajući u vidu samu svrhu i cilj ustanovljavanja navedenog zakonskog prava na godišnji odmor, a to je odmor zaposlenog od rada i obnavljanje energije, te činjenicu da za vreme nezakonitog otkaza zaposleni nije efektivno radio, tužiocu ovo pravo ne pripada, jer je uslovljeno faktičkim radom zaposlenog, koji u spornom periodu nije obavljen. Stoga su neosnovani navodi revizije tužioca da krivicom poslodavca nije koristio godišnji odmor, s obzirom na to da u spornom periodu nije radio odnosno nije imao efektivni rad.

Imajući u vidu navedeno, primenom čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer tužilac nije uspeo u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković