Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog, sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23-drugi zakon) u daljem tekstu: ZPP i našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu Ugovora o radu od 28.02.2009. godine bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, počev od 01.03.2009. godine. Aneksom ugovora o radu broj ../14 od 01.10.2014. godine, ugovorena je obaveza tužioca, menadžera prodaje u Sektoru prodaje, da u periodu od 2 ( dve ) godine od dana raskida ugovora, bez obzira na razlog raskida, neće preduzimati u svoje ime i za svoj račun ili u ime i za račun trećih lica, na teritoriji Srbije, radnje koje bi bile konkurentne poslovnoj delatnosti poslodavca i da neće preduzimati, direktno ili indirektno, bilo koju radnju u interesu ili u korist poslovnih partnera poslodavca ( zaključivanjem ugovora o radu ili angažovanjem kroz druge oblike zaposlenja, lično ili preko posrednika u napred navedenom smislu ). Sa druge strane, na ime pridržavanja zaposlenog zabrane konkurencije poslodavac je dužan zaposlenom, za svo vreme trajanja zabrane konkurencije isplaćivati po sopstvenom izboru naknadu u iznosu od 50.000 evra, koja isplata će se izvršiti u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate, u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Rešenjem tuženog od 03.04.2017. godine, tužiocu je prestao radni odnos 07.04.2017. godine.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužioca za isplatu ugovorene naknade osnovan.

Odredbom člana 161. stav 1. Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14 ), propisano je da ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu (u daljem tekstu: zabrana konkurencije), a stavom 2. istog člana, da zabrana konkurencije može da se utvrdi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni.

Prema odredbi člana 162. stav 1. navedenog zakona, ugovorom o radu poslodavac i zaposleni mogu da ugovore i uslove zabrane konkurencije u smislu člana 161. ovog zakona po prestanku radnog odnosa, u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa. Prema stavu 2. istog člana, zabrana konkurencije iz stava 1. ovog člana može se ugovoriti ako se poslodavac ugovorom o radu obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini.

Sledom propisanog navedenim odredbama zakona, u konkretnom slučaju se radi o zabrani konkurencije sa produženim dejstvom koja se utvrđuje ugovorom o radu, odnosno aneksom ugovora o radu, ali tako da klauzula zabrane važi i po prestanku radnog odnosa. Pri tom, smisao ove zabrane je isti kao i kada je ugovorena u toku trajanja radnog odnosa, s tim da je poslodavac obavezan da zaposlenom plati novčanu naknadu, čija se visina, takođe, utvrđuje ugovorom o radu odnosno aneksom ugovora o radu.

Dakle, zabrana konkurencije predstavlja fakultativnu ustanovu koja se ugovara, tako da se poslovi obuhvaćeni klauzulom zabrane ne mogu obavljati bez saglasnosti poslodavca kod koga je zaposleni u radnom odnosu, a ako se poslodavac saglasi da se ti poslovi mogu obavljati, klauzula zabrane konkurencije ostaje bez dejstva. Navedeno proizlazi iz sadržine ove zabrane definisane članom 161. stav 1. Zakona o radu, koja nije apsolutna, već poslodavac može dati saglasnost u svakom konkretnom slučaju da se zabranjeni poslovi ipak obavljaju. Međutim, budući da je zabrana konkurencije sastavni deo ugovora o radu koji se zaključuje u pisanoj formi (član 32. stav 1. Zakona o radu) i saglasnost poslodavca da se zabranjeni poslovi mogu obavljati mora imati pisanu formu. Tako data saglasnost isključuje primenu ugovorene klauzule zabrane konkurencije i zato njena forma ne može biti drugačija od forme zabrane. Pošto zabrana konkurencije sa produženim dejstvom nastaje danom prestanka radnog odnosa, sa kojim danom u konkretnom slučaju tuženi poslodavac nije u pisanoj formi oslobodio tužioca poštovanja zabrane konkurencije, to tužiocu pripada pravo na isplatu naknade po tom osnovu u ugovorenom iznosu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud nije posebno cenio navode revizije, imajući u vidu da su u reviziji u suštini ponovljeni navodi isticani i u žalbi koji su bili predmet detaljne i pravilne ocene u drugostepenoj presudi.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković