Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2805/21 od 21.03.2022. godine, utvrđeno je da je tužilja, po osnovu sticanja zajedničke imovine u braku sa tuženim, vlasnik polovine idealnog dela stambene zgrade – kuće u ..., sa novom kućom od oko 400 m2, po strukturi P+1, na k.p. .. k.o. ..., uknjižene na ime tuženog i naloženo da se navedeni deo nepokretnosti izdvoji iz vlasništva tuženog i preda tužilji u državinu (stav prvi izreke) i da tuženi naknadi tužilji troškove parničnog postupka od 207.070,00 dinara (stav drugi izreke).

Protiv označene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. Stav 2. ZPP-a na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitne povrede iz stava 1. Tog člana na koje revident ukazuje.

Prema nespornim i utvrđenim činjenicama, tužilja (rođena 1975) i tuženi (rođen 1974) su bili su u braku od avgusta 1997. do marta 2012. godine, a njihova zajednica života prestala je krajem jula 2011. godine. U toku braka rođene su njihove dve kćerke (1998. i 2001). Pre zaključenja braka tužilja je bila zaposlena kao medicinska sestra u Nemačkoj, ali je ubrzo po zaključenju braka prekinula radni odnos i preselila se u mesto stanovanja tuženog u Nemačkoj. Na nekoliko meseci pre oba porođaja zasnivala je radni odnos i primala dečji dodatak prve tri godine po rođenju dece, a bila je zaposlena i nekoliko meseci nakon isteka porodiljskog odsustva za mlađu ćerku, ali je taj posao napustila po dogovoru sa tuženim, s obzirom da je njegova plata bila dovoljna za porodicu, a da se tužiljina plata od oko 800 evra neznatno razlikovala od izdataka koji bi bili potrebni za čuvanje dece i organizaciju porodičnog života. Pored toga, tužilja je u celosti bila posvećena poslovima oko podizanja dece i kućevnim poslovima. Tuženi je prvih nekoliko godina bio zaposlen u ... sa platom od oko 3.000 evra, a zatim neprestano tokom ove parnice u ... sa platom od 3.000 do 4.000 evra.

Tokom 2001. godine parnične stranke kupile su manju kuću u ... koju su tokom narednih godina renovirali i dograđivali do površine od oko 400 m2, a 2008/2009. godine su na jednom od nasleđenih placeva tužiljine majke u Bosni (...) započeli izgradnju kuće na sprat i pretežno je završili do prestanka zajednice života. Za podmirivanje porodičnih izdataka podizani su krediti, jedan na ime oba supružnika a ostali (2001, 2003, 2005, 2009. i dva tokom 2011. godine) na ime tuženog. Po prestanku bračne zajednice i razvodu, na raspolaganju tužilji je ostala kuća u Bosni i potpuno opremljeni stan u Nemačkoj u kome živi sa ćerkama, koji je stečen tokom zajednice života parničnih stranaka i koji je tuženi nastavio da otplaćuje bez ikakvih svojinskih pretenzija. S tim u vezi, u parnici za izdržavanje vođenoj u Nemačkoj, punomoćnici ovde tužilje obavestili su sud u januaru 2012. godine da su kuću u Bosni tužilji poklonili roditelji, a da je u Srbiji tuženi od svojih roditelja dobio kuću i da je isključivi vlasnik još jedne kuće, za čiju je gradnju podignut kredit. Tuženi je finansirao radove oko kuća u ... i u Bosni (otac tužilje je radom i manjim novčanim ulaganjem doprinosio izgradnji kuće u Bosni). Još odgovoru na tužbu koji je sam sastavio, tuženi je ukazao (što je više puta ponovio tokom ove parnice) da su se stranke usmeno dogovorile da kuća u Bosni bude za tužilju, a kuća u ... za njega, zbog čega su radovi na obe kuće, uprkos tome što je veza parničnih stranaka već bila u ozbiljnoj krizi, tekli istovremeno, a on nastavio da otplaćuje kredit uzet i za gradnju kuće u Bosni. Tuženi je i po prestanku zajednice života i razvodu braka parničnih stranaka nastavio da otplaćuje preostali iznos kredita od 42.000 evra.

Na osnovu ovakvog činjeničnog stanja drugostepeni sud je zaključio da stranke nisu imale ni pisani, ni usmeni sporazum o deobi zajedničke imovine, pa je primenom odredaba čl. 171. stav 1. i 180. stav 2. Porodičnog zakona usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilja suvlasnik polovine kuće u ... .

Ovakav zaključak drugostepenog suda, kod svih izvedenih dokaza i utvrđenih, nespornih i neosporenih činjenica, ne može se prihvatiti.

Nesumnjivo je da pretpostavka o podjednakim udelima supružnika u sticanju zajedničke imovine radom, koja je propisana odredbom člana 180. stav 2. Porodičnog zakona, važi bez obzira na to da li je koji od supružnika bio u radnom odnosu ili je zajednici pretežno doprinosio time što je obavljao poslove u domaćinstvu, podizao decu i starao se da zaposleni supružnik ima uslove za nesmetani radni angažman van kuće. Istim zakonom (član 179), supružnici su bili ovlašćeni, posle razvoda, ali i tokom braka, da podele imovinu stečenu radom u toku trajanja zajednice života, tojest da zaključe sporazum o deobi zajedničke imovine (sporazumna deoba). Za takav sporazum, kojim se ne vrši promet nepokretnosti, već se samo utvrđuju susvojinski udeli zajedničara u ranije stečenoj zajedničkoj imovini, nije bila propisana posebna forma (pisani sudski overeni ugovor), kakva je inače bila propisana odredbom člana 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98, 111/09) već prosta saglasnost volja supružnika u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima o autonomiji volje (član 11), zaključenju ugovora (član 26) i neformalnosti ugovora (člana 67), koje se primenjuju u konkretnom slučaju na osnovu člana 196. Porodičnog zakona. Zbog toga je posledica pogrešne primene materijalnog prava zaključak drugostepenog suda da između stranaka nije postojao pisani sporazum o deobi imovine. Drugostepeni sud je izveo pogrešan zaključak i o tome da za postojanje sporazuma o deobi zajedničke imovine (prema kome tužilji od zajedničke imovine ostaje kuća u Bosni i stan u Nemačkoj sa svim stvarima, a tuženom kuća u ...) nije od značaja podnesak koji su tužiljini advokati dostavili porodičnom sudu u Nemačkoj, u koji je sadržina mogla biti uneta samo na osnovu saznanja koji su punomoćnici tužilje dobili od nje, kao svog klijenta.

S obzirom na izloženo, imajući u vidu da su se parnične stranke još tokom braka dogovorile o podeli zajedničke imovine tako da kuća u ... pripadne tuženom, tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje njenog prava susvojine na toj kući po osnovu sticanja u braku nije osnovan, te je Vrhovni sud je preinačio drugostepenu presudu i odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke ove presude doneta je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP, u vezi sa odredbama čl. 153. stav 1, 154. stav 1. i 163. st. 1. i 3. ZPP, s obzirom na činjenicu da je tuženi uspeo u sporu, ali da njegov punomoćnik nije stavio zahtev za naknadu troškova postupka, a da je neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova postupka, s obzirom da je ona spor izgubila, pri čemu izdaci za sastav odgovora na reviziju nisu bili potrebni.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković