Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju. Troškove je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu ZPP i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tuženog, na poslovima ..., na neodređeno vreme. Prilikom zasnivanja radnog odnosa kod tuženog kao mesto prebivališta prijavila je ..., a po promeni prebivališta adresu u Beogradu, te je tuženi, u skladu sa navedenom promenom, a prema Sporazumu o isplati naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada br. 25388 od 10.10.2011. godine i Odluci o naknadi troškova za dolazak i odlazak sa rada zaposlenih u KCS br. 2661 od 13.02.2015. godine, isplaćivao troškove prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte javnog gradskog prevoza na teritoriji Beograda. U spornom periodu tužilja je faktički stanovala u ..., o čemu je obavestila poslodavca, tako što je navedenu adresu, po zahtevu tuženog, unela u obrazac u kome su zaposleni iskazivali svoje troškove za dolazak i odlazak sa rada, navodeći da kao sredstvo prevoza koristi „...“ i liniju JGSP br. ... . Navedenu izjavu tužilja je dala 28.07.2014. godine, pre stupanja na snagu noveliranih odredbi Zakona o radu, što je potvrđeno iz originala izjave 18 zaposlenih u ... ambulanti Urgentnog centra, koja je kod tuženog zavedena pod brojem ... i primljena 23.12.2018. godine, a u kojoj su navedeni zaposleni, između njih i tužilja, pod rednim brojem ..., dali podatke o adresi stanovanja i vrsti prevoza koji koriste na dan 28.07.2014. godine. Utvrđeno je i da se tužilja više puta obraćala tuženom radi ostvarivanja prava na tražene troškove prevoza. Visina traženog potraživanja utvrđena je iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi bio dužan da tužilji isplaćuje stvarne troškove za dolazak i odlazak sa rada, jer je tužilja blagovremeno, u skladu sa procedurom koju propisuje opšti akt tuženog, pre stupanja na snagu noveliranih odredaba Zakona o radu, istog obvestila o svom mestu stanovanja i troškovima koje ima za dolazak i odlazak sa rada. Sa navedenog, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje, ocenivši da u konkretnom slučaju postoji odgovornost tuženog za štetu koju tužilja trpi zbog manje isplaćene naknade troškova prevoza.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje, ocenivši da tužilja nema pravo na naknadu traženih troškova, s obzirom da je u konkretnom slučaju teret dokazivanja činjenica na tužilji, a tužilja nije dokazala da je, u skladu sa opštim aktom tuženog, tuženog obavestila o promeni prebivališta, koja je prema podacima u ličnoj karti izvršena u 2018. godini.

Vrhovni sud nalazi da tužilja osnovano revizijom ukazuje da je pobijana presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/06), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

U „Službenom glasniku RS“ broj 75/14 od 21.07.2014. godine, objavljena je izmena člana 118. Zakona o radu, koja je stupila na snagu osmog dana od dana objavljivanja i koja je integrisana u tekst propisa. Prema noveliranoj odredbi člana 118. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to: 1) za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz; 2) za vreme provedeno na službenom putu u zemlji; 3) za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu; 4) smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade; 5) za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način; 6) za regres za korišćenje godišnjeg odmora (stav 1.). Visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu (stav 2). Promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca (stav 3).

Po oceni Vrhovnog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilja nema pravo na naknadu navedenih troškova, jer nije dokazala da je obavestila tuženog o promeni prebivališta. Ovo stoga što iz izjave zaposlenih u ... ambulanti od 23.12.2018. godine proizlazi da su isti zaposleni 2014. godine, uključujući i tužilju, tuženom predali spisak sa podacima o adresama stanovanja i vrsti prevoza koji koriste za dolazak i odlazak sa rada (na dana 28.07.2014. godine), koji je izgubljen. Kako je pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada uslovljen jedino stvarnim i opravdanim troškovima to je po oceni Vrhovnog suda, tuženi u obavezi da tužilji iste naknadi, u visini utvrđenoj veštačenjem.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da joj isplati navedenu naknadu, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Tuženom ne pripada pravo na troškove prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka, imajući u vidu da on u postupku nije uspeo.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa je tuženi dužan da joj naknadi troškove tog postupka na osnovu člana 153. stav 1, člana 154. i člana 163. stav 2. ZPP. Troškovi priznati tužilji predstavljaju izdatke koje je imala za angažovanje punomoćnika iz reda advokata za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, a primenom važeće Advokatske tarife. Troškovi sudskih taksi tužilji nisu priznati, jer zahtev za naknadu tih troškova nije opredeljen.

Sa iznetog odlučeno je kao u stavu drugom izreke, a na osnovu odredbe člana 165. ZPP.

Kako troškovi odgovora na reviziju nisu nužni troškovi, Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu tih troškova, odlučivši kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković