Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2 245/23 od 18.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2 596/18 od 25.11.2022. godine u stavu drugom, trećem, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi– protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja – protivtužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), u vezi sa članom 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005, 6/2015), Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog–protivtužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se određeno ne ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak 09.06.2012. godine, koji brak je razveden pravnosnažnom presudom u ovom postupku. U braku je rođen zajednički sin VV ... godine. Zajednica života je prekinuta 08.03.2018. godine, kada je tužilja sa maloletnim sinom, tu zajednicu napustila nakon što se desilo nasilje u porodici u odnosu na nju od strane tuženog. Tužilja je sa maloletnim sinom otišla u sigurnu kuću, gde se nalazila do septembra 2019. godine. Nakon toga sa detetom živi u roditeljskoj kući. Tokom ovog postupka doneta je privremena mera kojom je dete povereno tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava i otac obavezan da plaća izdržavanje u iznosu od 20.000,00 dinara do pravnosnažnog okončanja ovog postupka. Privremenom merom je regulisan i način viđanja oca sa detetom u kontrolisanim uslovima u prostorijama Centra za socijalni rad, da bi u daljem toku postupka u ovom delu privremena mera bila zamenjena novom, tako što je određeno da će otac sa detetom provoditi vikende od 18,00 časova u petak do 18,00 časova u nedelju (svaki drugi vikend). Tužilja je stara ... godina. Sa maloletnim sinom živi u porodičnoj kući u selu ..., pored ..., u domaćinstvu sa majkom i bratom, s tim što sin i ona koriste zasebnu kuću. Brat je zaposlen, a bavi se i poljoprivredom za potrebe njihovog domaćinstva. Zaposlena je kao ... u ... u ... i ostvaruje zaradu od 43.000,00 dinara. Tuženi je star ... godina. Po zanimanju je ... . Ostao je da živi u roditeljskoj kući u ..., gde su stranke živele sa detetom do prestanka zajednice. Živi sa majkom (otac u međuvremenu preminuo), koja je penzioner. Ne poseduje nepokretnu imovinu. Nema drugih obaveza zakonskog izdržavanja. Tuženi je u toku trajanja ovog postupka sporazumno raskinuo radni odnos kod poslodavca gde je ostvarivao zaradu od oko 100.000,00 dinara. Po njegovim navodima, sada ostvaruje zaradu od oko 40.000,00 dinara, ali je u potrazi za novim poslom. Mal. VV je u trenutku podnošenja tužbe pohađao vrtić, a tokom trajanja ovog postupka krenuo je u osnovnu školu. U školskoj 20.../... godini upisao je ... razred osnovne škole. U školi koristi usluge celodnevnog boravka, a prethodno je pohađao pripremni predškolski program. Trenira ... . Ima probleme sa izgovaranjem pojedinih slova, zbog čega je odlazio kod logopeda.

Prema nalazu i mišljenju komisije sudskih veštaka, sastavljene od specijaliste psihijatrije i psihologa, oba roditelja prepoznaju bazične i razvojne potrebe deteta, s tim što majka ne prepoznaje medicinske potrebe deteta u pogledu obavezne vakcinacije, usled sopstvenih strahova i uverenja, a uočeno je i da upotrebljava neadekvatne metode fizičkog kažnjavanja. Otac ne odgovara na najbolji način na emocionalne potrebe deteta u smislu prihvatanja definitivnosti razvoda, već dete emocionalno upliće u sopstvene nerazrešene odnose sa suprugom, izlažući ga nepovoljnim emocinalnim ispoljavanjima. Po proceni komisije, nije isključeno da u pojedinim situacijama otac može da ima agresivne reakcije i to onda kada ne može da iskontroliše situaciju. Dete ima dobar odnos sa oba roditelja i ima želju da mu se roditelji pomire i da žive svi zajedno. Od strane komisije je preporučen najširi model viđanja deteta sa roditeljem sa kojim ne živi, a komisija se nije izjasnila kome treba poveriti dete na čuvanje i vaspitanje, već su naveli da je u najboljem interesu deteta učešće oba roditelja u njegovom podizanju i vaspitanju, ali da je neophodna promena obrazaca komunikacije između roditelja. Po preporuci komisije veštaka i Centra za socijalni rad tužilja i tuženi su upućeni u Savetovalište za brak i porodicu. Kroz razgovor sa njima, rađeno je na osnaživanju njihovih roditeljskih kapaciteta i to kada je u pitanju tužilja na pronalaženju adekvatnih vaspitnih stilova, a kada je reč o ocu rađeno je na emocionalnom i psihološkom razvodu od AA i na razvijanju roditeljskih veština i podizanju njegovih roditeljskih kapaciteta. Oba roditelja su iskazala spremnost da prihvate savete i naprave pomake u pozitivnom smeru, a par je uspeo da napravi značajne pomake u roditeljskoj komunikaciji i saradnji, pa je rad u savetovalištu za brak i porodicu sa strankama završen. Prema konačnom sintetizovanom mišljenju centara za socijalni rad (Centar za socijalni rad, Odeljenje u Lajkovcu i Centar za socijalni rad, Odeljenje u Zemunu), koji je dat i na osnovu nalaza i mišljenja komisije veštaka, najadekvatniji vid zaštite prava i interesa mal. VV je da se poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava majci. Majka poseduje roditeljske kapacitete za samostalno vršenje roditeljskog prava, visoko je motivisana za to, uviđa značaj i potrebu očinske figure u životu maloletnog deteta, kao i značaj kontakata i uspostavljenog odnosa deteta sa ocem, a spremna je da sasluša i primeni savete stručnjaka koji se bave savetodavno terapijskim radom. Takođe je predložen model viđanja oca sa maloletnim sinom na način bliže opisan u izreci presude. Potrebe maloletnog VV utvrđene su na mesečnom nivou u ukupnom iznosu od 38.400,00 dinara i odnose se na potrebe ishrane, kupovinu knjiga i školskog pribora, troškove ekskurzije jednom godišnje, za mesečni trening za džudo, rekreativnu nastavu, troškove obuće, odeće, higijene.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni su zaključili da je u najboljem interesu maloletnog deteta da bude povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz uređeni način održavanja ličnih odnosa sa ocem i obavezu oca da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta mesečnim iznosom od 20.000,00 dinara.

Vrhovni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo, kada je odlučeno da se maloletno dete parničnih stranaka poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava uz uređen model održavanja ličnih odnosa sa ocem i obavezivanjem oca da doprinosi njegovom izdržavanju.

Prema članu 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta (Zakon o ratifikaciji Kovencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta „Sl. list SFRJ“ – međunarodni ugovori broj 15/90 i „Sl. list SRJ“ – međunarodni ugovori broj 4/96 i 2/97), u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su najbolji interesi deteta bez obzira na to da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Države članice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere (stav 2.). Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta.

Prema članu 77. Porodičnog zakona propisani su uslovi za samostalno vršenje roditeljskog prava tako što je u stavu 3. propisano da jedan roditelj vrši sam roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava. U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava, sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta po članu 266. stav 1. navedenog zakona, a pre neko što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270.).

Pobijana presuda doneta je u skladu sa navedenim odredbama Porodičnog zakona i Konvencije o pravima deteta, kao i elementima za procenu najboljeg interesa deteta, koje između ostalog čine uzrast i pol deteta, zrelost deteta, potrebe deteta (vaspitanje, stanovanje, ishrana, odevanje i dr) i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta. Suprotno navodima revizije, prilikom donošenja odluke o poveravanju maloletnog deteta i održavanju ličnih odnosa sa ocem, nižestepeni sudovi su pravilno procenili najbolji interes maloletnog deteta u smislu članova 6. i 266. stav 1. Porodičnog zakona, prihvatajući stručni nalazi mišljenje komisije veštaka i organa starateljstva, pribavljenih na osnovu člana 270. navedenog zakona. Oba roditelja imaju potrebne roditeljske kapacitete. Međutim, od prestanka zajednice stranaka, mal.sin živi sa majkom i sve vreme je majka imala primarnu ulogu u zadovoljavanju potreba deteta. Adekvatno prepoznaje i zadovoljava emocionalne, bazične i razvojne potrebe deteta, Pritom, prepoznaje ulogu i značaj drugog roditelja i podržava redovno viđanje deteta sa ocem. Savetovalište za brak i porodicu je radilo sa strankama na poboljšanju njihovih roditeljskih kapaciteta i na poboljšanju njihovih odnosa i napravljen je značajan pomak na uspostavljanju relacije između roditelja. I po stanovištu ovog suda, u najboljem je interesu deteta da bude poveren majci na samostalno vršenje roditeljskog prava.

Nasuprot revizijskim navodima, sud je odluku kome poveriti dete doneo na osnovu slobodnog sudijskog uverenja, rukovodeći se najboljim interesom deteta, uzevši u obzir sve utvrđene okolnosti, , pa i procenu sudskih veštaka, kao i izveštaj organa starateljstva. Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili ove dokaze i doneli odluku. Za svoju odluku, nižestepeni sudovi su dali dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Pravilna je i odluka nižestepenih sudova u pogledu odluke o utvrđenoj obavezi izdržavanja maloletnog deteta od strane oca kao roditelja kome dete nije povereno. Naime, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom člana 160. Porodičnog zakona, cenili sve okolnosti na strani maloletnog deteta, kao poverioca izdržavanja i okolnosti na strani oba roditelja kao dužnika izdržavanja, koje su od značaja za ocenu mogućnosti svakog od roditelja da doprinosi izdržavanju deteta. Po oceni Vrhovnog suda, iznos na koji je tuženi obavezan nije previsoko određen, već je adekvatan da doprinese zadovoljenju potreba maloletnog deteta. Prilikom odlučivanja o visini obaveze roditelja da izdržava svoje maloletno dete, sud je dužan da uzme u obzir ne samo prihode koje ostvaruje (redovne prihode), već i mogućnosti za sticanje zarade roditelja, a u konkretnom slučaju tuženi je mlađeg životnog doba, u dobrom je zdravstvenom stanju, a prethodni radni odnos u kome je ostvarivao daleko više prihoda, sporazumno je raskinuo. Pri tom, potrebe deteta su pravilno utvrđene, čak u nešto nižem iznosu od minimalne sume izdržavanja koja predstavlja orijentir kod utvrđivanja potreba poverioca izdržavanja.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka u visini naknade za sastav odgovora na reviziju odbijen je kao neosnovan stavom drugim izreke, primenom člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o potrebnim troškovima.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković