U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP (kao revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP) u vezi člana 228. i 229. ZPP, jer drugostepeni sud nije nije ni otvarao raspravu, niti izvodio i cenio dokaze i utvrđivao činjenično stanje da bi mogao da učini povredu odredaba o dokazivanju bitnih i odlučnih činjenica.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bračni drugovi, a tuženi je bratanac tužioca AA po pokojnom bratu GG. Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P 2499/18 od 28.10.2019. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 823/20 od 09.09.2020. godine, utvrđeno je da tuženi, kao zakonski naslednik sada pokojnog GG, ima pravo svojine na prvom spratu porodične stambene zgrade i jednom podrumu u ovoj zgradi izgrađenoj na katastarskoj parceli broj ... KO ... i pravo korišćenja sa udelom od ½ idealna dela zemljišta pod zgradom površine 1,18 ari i zemljišta uz zgradu površine 2,06 ari, odnosno ukupne površine parcele koja iznosi 3,24 ara. Porodičnu stambenu zgradu na kojoj je tuženi vlasnik prvog sprata i jednog podruma gradili su zajedno njegov pokojni otac GG, tužilac AA i njihov sada pokojni otac DD. Oni su se tada dogovorili da prvi sprat izgrađene stambene kuće pripadne ocu tuženog, a da drugi sprat pripadne tužiocu AA.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da sud obaveže tuženog da im isplati iznos od 70.800 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime neosnovanog obogaćenja zbog njihovog većeg ulaganje u izgradnju porodične stambene zgrade, s pozivom na pravilo o teretu dokazivanja, smatrajući da tužioci nisu dokazali da je došlo do neosnovanog obogaćenja tuženog u vezi ulaganja u izgradnju sporne nepokretnosti u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga što je utvrđeno da je tužilac AA sa sada pokojnim ocem i bratom postigao usmeni dogovor o podeli kuće, na osnovu čega je utvrđeno da zaostavštinu pokojnog oca tuženog predstavlja prvi sprat i podrum kuće i ½ prava korišćenja na zemljištu parcele, što je tuženi kao njegov zakonski naslednik iz prvog naslednog reda nasledio i na taj način stekao pravo svojine, a što je utvrđeno pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Prokuplju P 2499/18 od 28.10.2019. godine.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda, kao i odluku tog suda da odbije dokazne predloge tužilaca za izvođenje dokaza veštačenjem i saslušanje svedoka i parničnih stranaka na okolnosti iz navoda tužbe da se tuženi neosnovano obogatio na njihov račun jer su tužioci prilikom izgradnje predmete porodične kuće uložili više materijalnih sredstava u njenu izgradnju. Drugostepeni sud smatra da je osnov sticanja prava svojine tuženog na realno opredeljenom delu kuće (prvi sprat i podrum) pravnosnažna sudska odluka i da je prvostepeni sud pravilnom primenom procesnih odredaba iz člana 229. i 308. stav 3. ZPP odlučio koje će dokaze izvesti na glavnoj raspravi, te shodno njihovoj oceni pravilno utvrdio činjenično stanje u delu da je porodična kuća usmenim dogovorom svih koji su učestvovali u njenoj izgradnji podeljena bez obzira na obim ulaganja svakog od njih.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud nalazi da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1). Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2).

Polazeći od citiranih zakonskih odredbi, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta sticanja bez osnova jer nema prelaza imovine tužilaca u imovinu tuženog bez pravnog osnova. Naime, činjenično je utvrđeno da je u imovini tuženog vlasništvo na prvom spratu porodične stambene kuće sa jednim podrumom i pravo korišćenja zemljišta parcele na kojoj je kuća izgrađena u ½ idealna dela, dok je je u imovini tužilaca drugi sprat te kuće i identično pravo korišćenje zemljišta,a što je posledica sporazuma lica koja su učestovalala svojim radom i sredstvima u izgradnji kuće. U takvoj činjenično- pravnoj situaciji kada valjanost ovog sporazuma nije dovedena u pitanje nebitna je činjenica ko je od graditelja uložio u izgradnju više rada ili materijalnih sredstava budući da su sporazumom uredili fizičku podelu zajednički izgrađene nepokretnosti. Shodno tome, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac, kao graditelj koji tvrdi da je sa suprugom uložio znatno više sredstava u izgradnju kuće, nema osnova u članu 210. ZOO za svoj obligaciono-pravni zahtev da traži od tuženog da mu vrati deo uloženih novčanih sredstava zbog činjenice da je stekao svojinu na realno opredeljenom delu kuće na prethodno dogovoreni način, a što je utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom.

Ostalim navodima revizije se osprava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja i vrši analiza odbijenih dokaznih predloga tužilaca i upravljanja dokaznim postupkom od strane prvostepenog suda, što su bili i žalbeni navodi revidenta na koje je odgovorio drugostepeni sud u pobijanoj presudi, a što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije prema odredbama člana 407. ZPP.

Kako se izjavljenom revizjom ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane drugostepene presude sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković