Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

Nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja na drugačiju odluku u revizijskom postupku navodi tužilaca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu ocenu izvedenih dokaza u spisima, odnosno da je takva odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izvršenom od strane prvostepenog suda, koji je i sprovodio dokazni postupak, pa stoga, bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Konkretno, revizijski navodi kojima se ukazuje na to da je trebalo imati u vidu parnične postupke koji su se vodili povodom tužbe za poništaj ugovora o prenosu udela zbog zablude (P 5085/21) i povodom tužbe za isključenje „INT 011“ d.o.o iz „Unipark“ d.o.o. (P 9059/21), nisu relevantni sve imajući u vidu da je prvostepeni sud vršio uvid u spise navedenih predmeta, te utvrdio činjenično stanje u ovom postupku i dao razloge za svoju odluku. Ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, a u kom pogledu pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Isto se odnosi i u pogledu navoda revidenta koji se tiču uvida u stečajne spise privrednih društava „INT 011“ d.o.o , „Unipark“ d.o.o. i „Andraks.“ Navodi revidenta da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio šta je bilo sporno među parničnim stranaka, takođe se tiču bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred prvostepenim sudom, pa ovi navodi takođe nisu od uticaja u postupku po reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zaključen je Ugovor o prenosu udela u privrednom društvu „Unipark“ d.o.o. Ruma od 18.10.2019. godine, kojim je prvotužilac (kao član i vlasnik 100% udela „Unipark“ d.o.o.) preneo na prvotuženog kao sticaoca 50% udela u privrednom društvu „Unipark“ uz naknadu od 1.250.000,00 evra, koja je trebalo da se plati zaključno sa 15.12.2019. godine. Utvrđeno je iz iskaza drugotužioca i iz osnivačkog akta „Unipark“ d.o.o. da je u privredno društvo „Unipark“ d.o.o. Ruma prvotužilac, prilikom osnivanja društva, uneo nenovčani kapital od 717.846.826,14 dinara, koji se sastoji od nepokretnosti na kat. parc. 229/1 zgrada ugostiteljstva, hotel „Park“ u Rumi, sa pripadajućim zemljištem, opremom i inventarom. Ugovorom o prenosu udela od 18.10.2019. godine ugovoreno je da će odmah po stupanju na snagu ovog ugovora „Unipark“ d.o.o. kupiti Kompaniju „Andrax NK“ d.o.o. i da će u tu svrhu „Unipark“ tražiti zajam od banke i da su ugovarači saglasni da „Unipark“ ponudi banci hipoteku na svojoj nepokretnosti (hotelu „Park“ i zemljištu) kao zalogu. Takođe, ugovorom je predviđeno da se u hotelu „Park“ otvori restoran „Pomodoro“ i da će prvotuženi, odmah po stupanju ovog ugovora, preduzeti sve potrebne radnje za otvaranje restorana sa ciljem da bude otvoren najkasnije 6 meseci od datuma overe ugovora. Ugovoreno je i da će direktor „Unipark“ d.o.o. biti ovde drugotuženi.

Četvrtotužena banka je sa „Unipark“ d.o.o., kao korisnikom kredita, zaključila Ugovor o dugoročnom kreditu za akviziciono finansiranje br. 105050845511358619 od 10.02.2020. godine, kojim je odobren kredit od 475.000.000,00 dinara, a namena kredita je bila kupovina udela u privrednom društvu „Andrax NK“ d.o.o. Nakon što je odobren iznos kredita, zaključen je Ugovor o prenosu udela od 18.02.2020. godine, kojim je trećetuženi preneo 100% udela u „Andrax NK“ d.o.o. privrednom društvu „Unipark“ d.o.o. za naknadu od 5.000.000,00 evra, od čega je prva rata od 4.000.000,00 evra isplaćena kako je ugovoreno, dok druga rata od 1.000.000,00 evra dospeva 15.03.2027. godine. Ugovoreno je da isplatom prve rate „Unipark“ d.o.o. postaje vlasnik 100% udela „Andrax NK“ d.o.o.

Utvrđeno je i da je 18.02.2020. godine zaključen Ugovor o prenosu udela u privrednom društvu „Unipark“ d.o.o. Ruma, kojim je prvotužilac preneo pa trećetuženog 10% udela u društvu „Unipark“ d.o.o. uz naknadu od 250.000,00 evra, koja je isplaćena.

Zatim je 28.02.2020. godine zaključen Aneks ugovora o prenosu udela od 18.10.2019. godine, budući da prvotuženi kao sticalac, do dana zaključenja aneksa nije uplatio ništa od ugovorenog iznosa naknade, te je aneksom ugovoren novi način isplate naknade na ime prenosa udela u „Unipark“-u, tako što je predviđeno da se 750.000,00 evra plati do 15.03.2020. godine, a 500.000,00 evra dospeva tek nakon što se u potpunosti isplati kredit. Ugovoreno je da nakon overe aneksa i nakon uplate 750.000,00 evra, ovlašćeno lice „Unipark“ d.o.o. može da podnese prijavu APR-u za upis promene osnivača i druge odgovarajuće promene, te da prvotuženi tako postaje vlasnik 50% vlasničkog udela u „Unipark“ d.o.o. Navedeni iznos od 750.000,00 evra na ime naknade za prenos udela isplaćen je prvotužiocu od strane prvotuženog i prvotuženi je postao vlasnik i član sa 50% udela u privrednom društvu „Unipark“ d.o.o. Utvrđeno je i to da su prvotužilac i prvotuženi aneksom ugovorili i saglasili se da će se odmah po akviziciji društva „Andrax NK“ d.o.o., „Unipark“ d.o.o. i „Andrax NK“ d.o.o. spojiti u jedno društvo „Andrax“ d.o.o.

Rešenjem Privrednog Suda u Beogradu St 136/2022 od 25.07.2022. godine otvoren je postupak stečaja nad prvotuženim, a pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu P 78/2022 od 08.09.2022. godine, postupak je prekinut u odnosu na prvotuženog.

Tužioci su tokom postupka tvrdili da su tuženi oštetili tužioce u zajedničkom poslovnom poduhvatu u koji su tužioci uložili hotel „Park“ u Rumi čija je tržišna vrednost bila 4.000.000,00 evra, a da su zauzvrat dobili naknadu od 1.000.000,00 evra (naknada za prenos 50% udela u „Unipark“-u u iznosu od 750.000,00 evra, kao i naknada za prenos udela od 10% u „Unipark“-u u iznosu od 250.000,00 evra) čime im je, kako ističu, prouzrokovana šteta od 3.000.000,00 evra. Takođe, navode da je zaključivanjem ugovora, te izostankom statusne promene spajanja privrednih društava i neotvaranjem hotela nastala šteta na strani tužilaca i da postoji odgovornost tuženih za umanjenje imovine tužioca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan. Navedeno iz razloga što do nerealizacije poslovnog poduhvata parničnih stranaka nije došlo usled štetnih radnji tuženih od drugog do četvrtog reda, jer je Ugovor o prenosu udela od 18.10.2019. godine i Aneks ugovora o prenosu udela od 28.02.2020. godine zaključen između prvotužioca i prvotuženog - u odnosu na koga je postupak pravnosnažno prekinut zbog otvaranja stečaja nad prvotuženim 2022. godine. Zbog toga što prvotuženi nije preduzeo eventualne potrebne radnje za otvaranje restorana „Pomodoro“ u hotelu „Park“ kako je ugovoreno Ugovorom o prenosu udela od 18.10.2019. godine i što nije došlo do statusne promene spajanja koja je ugovorena aneksom, prema zaključku prvostepenog suda, ne postoji odgovornost tuženih od drugog do četvrtog reda za eventualnu štetu nastalu na strani tužilaca, jer isti nisu bili u ugovornom odnosu sa ovde prvotužiocem, već je drugotuženi potpisao ugovor i aneks, kao zakonski zastupnik prvotuženog. Takođe, prvostepeni sud zaključuje da ne postoji šteta u iznosu od 3.000.000,00 evra. Tužioci su kao parametar za visinu štete uzeli vrednost hotela „Park“ u iznosu od 4.000.000.00 evra. Međutim, navedeni hotel prvotužilac kao nenovčani ulog, nije uneo u „Unipark“ d.o.o. prilikom zaključenja Ugovora o prenosu udela od 18.10.2019. godine, već prilikom osnivanja „Unipark“ d.o.o. pre prodaje 50% udela, iz čega proizlazi da su neosnovani navodi tužilaca da su prilikom poslovanja sa prvotuženim uneli kao kapital navedeni hotel. Prilikom otpočinjanja pregovora, hotel je bio unet u osnovački kapital „Unipark“ d.o.o. i samim tim je navedeno privredno društvo vlasnik hotela, pa se ne može govoriti da je došlo do umanjenja imovine na strani tužilaca u visini od 3.000.000,00 evra. Stoga, nisu ispunjeni uslovi propisani članom 154. i 155. ZOO za naknadu štete, pa je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev, kao neosnovan. Drugostepeni sud je prihvatio date razloge prvostepenog suda u pogledu odbijanja tužbenog zahteva te potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud je stanovišta da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, te izveli zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu štete.

Najpre, što se tiče same štete, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je prvotužilac prilikom osnivanja „Unipark“ d.o.o. kao nenovčani ulog uneo i hotel „Park“, iz čega proizlazi da je navedeni hotel u momentu zaključenja Ugovora o prenosu udela od 18.10.2019. godine bio u vlasništvu „Unipark“ d.o.o., a ne prvotužioca. Navedeno proizlazi i iz činjenice da je „Unipark“ d.o.o. kao vlasnik hotela prilikom zaključenja Ugovora o kreditu od 10.02.2020. godine sa četvrtotuženim kao sredstvo obezbeđenja stavio hipoteku na navedeni hotel. To što je prvotužilac bio osnivač „Unipark“ d.o.o. ne znači da je unošenjem nepokretnosti u osnivački kapital isto privredno društvo zadržalo, kao osnivač, svojinu na navedenom hotelu. Osnivanjem privrednog društva „Unipark“ d.o.o. prvotužilac je unošenjem uloga stekao udeo u ovom privrednom društvu na osnovu kojeg je imao i ostvarivao svoja prava propisana odredbama Zakona o privrednim društvima. Stoga se ni šteta na koju tužioci ukazuju da im je pričinjena u smislu čl. 155. ZOO ne može opredeliti u vrednosti iznosa hotela, kako pravilno nižestepeni sudovi zaključuju.

Dalje, nisu osnovani revizijski navodi tužilaca da su tuženi (u odnosu na koje je odbijen tužbeni zahtev) odgovorni za neizvršenje obaveza iz Aneksa ugovora o prenosu udela od 20.02.2020. godine, koja se obaveza odnosi na proces statusne promene spajanja uz pripajanje kojim bi se društvo „Unipark“ d.o.o. i „Andrax NK“ d.o.o. spojili u jedno društvo „Andrax“ d.o.o., jer su obe ugovorne strane i prvotužilac i prvotuženi, bili dužni da preduzmu navedenu radnju u cilju nastanka predviđene statusne promene. Tuženi od drugog do četvrtog reda nisu bili u ugovornom odnosu sa prvotužiocem u pogledu obaveza koji proizlaze iz Ugovora o prenosu udela od 18.10.2019. godine i Aneksa od 20.02.2020. godine, a koje se odnose na otvaranje restorana i izvršavanje statusne promene, te ne može postojati ni njihova odgovornost za izvršenje ugovornih obaveza.

Neosnovani su revizijski navodi o dovođenju u zabludu tužilaca od strane drugotuženog i trećetuženog u pogledu činjenice da je prvotuženi imao finansijskih sredstava za isplatu naknade na ime prenosa udela u „Unipark“ d.o.o. i u pogledu realizacije poslovnog poduhvata akvizicije, imajući u vidu da ugovor o prenosu udela sa aneksom, koji je zaključen između ovde prvotužioca i prvotuženog proizvodi pravno dejstvo. Tužioci u ovom postupku nisu tražili poništaj predmetnih ugovora, pa se isto ne može rešavati kao prethodno pitanje, u smislu člana 61. ZOO. Tužioci navode da su pretrpeli štetu jer su ušli u poslovni projekat koji se nije realizovao prema njihovim očekivanjima i inicijalnim motivima, što ne daje osnov za naknadu štete u konkretnom slučaju. Tužioci svoje tvrdnje o nastanku štete svode na ekonomsku suštinu dogovora koje su tužioci postigli sa drugotuženim i trećetuženim, što je nedovoljno da se utvrdi prouzrokovanje štete tužiocima, od strane ovih tuženih, u smislu člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužioci u reviziji ponavljaju navode koje su isticali i tokom postupka, odnosno da je drugotužiocu onemogućeno da učestvuje na sednici skupštine privrednog društva „Unipark“ d.o.o. dana 27.03.2020. godine, na kojoj je doneta odluka postavljanju drugotuženog za direktora „Unipark“ d.o.o. Međutim, pravilno je drugostepeni sud ocenio ove navode neosnovanim budući da isti nisu od uticaja na nastanak odgovornosti za eventualnu štetu na strani drugotuženog i trećetuženog. Članom 10. Ugovora o prenosu udela od 18.10.2019. godine i aneksom tog ugovora, ugovoreno je da će direktor privrednog društva „Unipark“ d.o.o. biti drugotuženi, sa čime se saglasio prvotužilac, pošto je ugovor potpisao, a posebno imajući u vidu činjenicu da drugotužilac navedenu odluku skupštine nije pobijao u smislu čl. 217. Zakona o privrednim društvima. Zaštita osnivačkih prava drugotužioca, kao člana privrednog društva „Unipark“ d.o.o. i pravni put za ostvarivanje osnivačkih prava propisani su odredbama Zakona o privrednim društvima, na šta su pravilno ukazali i nižestepeni sudovi.

Što se tiče navoda kojima revidenti ukazuju na postupanje zakonskog zastupnika „Andrax NK“ d.o.o. - zaključenje ugovora o kreditima bez odluke skupštine, protivno ugovoru o kreditu sa četvrtotuženim, te navoda u vezi sa poslovanjem tog privrednog društva - kupoprodaja enormnih količina pića „Ledeni kvas“, prenos 38.030.000,00 dinara i isplata avansa od 6.613.000,00 dinara, kupovina akcija „Beogradske kulturne mreže“, angažovanje firme "Price Waterhouse Coopers,“ isplata troškova na ime prezentacija, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da su isti neosnovani, budući da tužioci nisu legitimisani da se pozivaju na povrede posebnih dužnosti prema društvu koje su eventualno izvršene od strane direktora privrednog društva „Andrax NK“ d.o.o. u skladu sa članom 78. ZPD, jer nemaju svojstvo člana navedenog privrednog društva.

Konačno, neosnovani su revizijski navodi tužilaca da je četvrtotužena banka prouzrokovala štetu tužiocima, tako što je imala obavezu da tužioce, kao jemce, informiše o poslovnim transakcijama u „Unipark“ d.o.o. i „Andrax NK“ d.o.o. te da je banka imala mogućnost da zahteva od drugotuženog da izvrši ugovornu obavezu spajanja navedenih društava. Ugovor o dugoročnom kreditu za akviziciono finansiranje od 10.02.2020. godine je sa bankom kao davaocem kredita, između ostalih zaključio i ovde prvotužilac, kao založni dužnik. Članom 7. ugovora su predviđeni prethodni uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi banka pustila korisniku kredit na korišćenje, te je predviđeno da je pre realizacije prve, druge i treće tranše kredita, obavezno dostavljanje dokumentacije banci, dok su članom 10. ugovora predviđene dodatne obaveze korisnika kredita i to, između ostalog, propisana je zabrana dodatnog zaduživanja korisnika kredita bez prethodne saglasnosti banke, obaveza da obezbedi da se privredno društvo „Andrax NK“ d.o.o. dodatno ne zadužuje bez saglasnosti banke, kao i obaveza da u roku od 120 dana od dana realizacije poslednje tranše kredita izvrši statusnu promenu spajanja uz pripajanje sa privrednim društvom „Andrax NK“, te da u suprotnom banka može proglasiti ceo kredit dospelim i naplatiti se iz sredstava obezbeđenja. Ugovorom nije predviđen mehanizam kontrole izvršenja ugovornih obaveza od strane korisnika kredita, niti je propisana obaveza banke da založne dužnike obaveštava o izvršenju, odnosno neizvršenju ugovornih obaveza korisnika kredita. Ono što je bitno prilikom realizacije ugovora o kreditu i izvršenja ugovorenih obaveza je da banka, kao davalac kredita nije imala na raspolaganju ugovorene mehanizme da natera korisnika kredita da blagovremeno izvrši dodatne obaveze sprovođenja statusne promene u registru privrednih subjekata, već samo mogućnost raskida ugovora o kreditu, nakon čega bi potraživanje banke po osnovu ugovora o kreditu proglašeno u celosti dospelim. Iz iznetog sledi da na strani banke nema nikakve odgovornosti za odsustvo realizacije poslovnog poduhvata akvizicije usled čega sa finansijskog aspekta, ugovorne strane nisu ostvarile očekivane poslovne rezultate.

Iz svih napred iznetih razloga, Vrhovni sud nalazi da je tužbeni zahtev za naknadu štete neosnovan, pa je odbio reviziju tužilaca, primenom odredbe člana 414. st. 1. Zakona o parničnom postupku, kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković