Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 323/24 od 29.10.2024. godine, stavom prim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 18.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja presude do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 54.740,00,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 20.620,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je blagovremeno podneO odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog suda posebna revizija tuženog u ovoj parnici je dozvoljena u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odluka u stavu prvom izreke doneta na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao izvršni poverilac podneo tuženom, javnom izvršitelju, predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave - pravnosnažnog i izvršnog rešenja Prekršajnog suda u Pančevu PR 8502/21 od 18.07.2022. godine, protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, Prekršajni sud u Pančevu u predmetu II 3/23. Odlučujući o navedenom predlogu, javni izvršitelj, ovde tuženi, je doneo rešenje o izvršenju II 3/23 od 30.01.2023. godine. Protiv navedenog rešenja, tužilac je, kao izvršni poverilac, je podneo prigovor, koji je rešenjem Osnovnog suda u Pančevu IPV (I) 37/23 od 07.03.2023. godine, odbijen kao neosnovan i potvrđeno navedeno rešenje javnog izvršitelja od 30.01.2023. godine. Rešenjem javnog izvršitelja o troškovima postupka II 3/23 od 23.03.2023. godine, utvrđeno je da troškovi nastali pred javnim izvršiteljem u postupku nakon donošenja Rešenja o izvršenju iznose 1.861,20 dinara i da je izvršni poverilac u obavezi da ih uplati na račun javnog izvršitelja. U obrazloženju rešenja je navedeno da su troškovi obračunati u skladu sa članom 18. i Tarifnim brojem 2 Javnoizvršiteljske tarife i sastoje se od naknade za dostavljanje poštom strankama, učesnicima u postupku i sudu u iznosu od 360,00 dinara, naknade za sastavljanje rešenja o troškovima postupka u iznosu od 925,20 dinara i naknade za fotokopiranje spisa u iznosu od 576,00 dinara. Protiv ovog rešenja o troškovima postupka, izvršni poverilac, ovde tužilac, je izjavio prigovor 06.04.2023. godine, potražujući naknadu na ime sastava istog u iznosu od 12.000,00 dinara. Osnovni sud u Pančevu je rešenjem IPV (I) 67/23 od 13.06.2023. godine, usvojio prigovor i ukinuo rešenje javnog izvršitelja II 3/23 od 23.03.2023. godine i odbio zahtev izvršnog poverioca za naknadu troškova postupka, sa obrazloženjem da poveriocu nije dosudio trošak na ime sastava prigovora, jer se radi o pratećim troškovima, koji se ne mogu pripisati izvršnom dužniku, s obzirom na to da isti nije svojim ponašanjem izdejstvovao ovaj trošak i da se ne radi o trošku u vezi sa sprovođenjem izvršenja. Tužilac je za sastav prigovora od 06.04.2023. godine, angažovao punomoćnika i 22.08.2023. godine, na ime troškova za sastav ovog pravnog leka, na račun punomoćnika advokata uplatio iznos od 18.000,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio prigovor presuđene stvari, jer ne postoji identitet stranaka u ovom postupku, u odnosu na postupak II 3/23, koji je vođen pred Javnim izvršiteljem, kao i da se radi o različitim pravnim osnovima, budući da se u ovom postupku potražuje naknada štete od javnog izvršitelja u vezi sa troškovima koje je tužilja kao izvršni poverilac imala povodom navedenog postupka izvršenja. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev ceneći da u konkretnom slučaju nema osnova za odgovornost tuženog za eventualno pretrpljenu štetu na strani tužioca, niti uzročno posledične veze između radnji tuženog i nastale štete, jer je tuženi kao nosilac javnog ovlašćenja postupao u okviru zakonskih ovlašćenja. Činjenica da je tužilac imao troškove za sastav prigovora od strane advokata, sa kojim prigovorom je uspeo u postupku po pravnom leku, samo po sebi ne vodi uspostavljanju odgovornosti javnog izvršitelja za naknadu štete podnosiocu prigovora, jer pogrešno tumačenje zakonske norme, odnosno primena neadekvatne zakonske norme, ne predstavlja povredu dužnosti u vršenju funkcija, a izraženo mišljenje u tumačenju prava i donošenje odluke javnog izvršitelja nije osnov odgovornosti za štetu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i i obavezao tuženog da isplati tužiocu na ime naknade štete iznos od 18.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.01.2024. godine do isplate na osnovu člana 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da su krivicom tuženog neosnovano utvrđeni navedeni troškovi tužioca kao izvršnog poverioca, imajući u vidu da je tužilac imao izdatke za izjavljivanje prigovora u izvršnom postupku za koje je angažova punomoćnika advokata, usled čega je pretrpeo štetu.

Po stanovištu Vrhovnog suda osnovani su navodi tužioca u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Odredbom člana 468. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, propisano je da javni izvršitelj vrši javna ovlašćenja koja su mu poverena tim ili drugim zakonom, dok je članom 498. stav 1. istog zakona propisano da javni izvršitelj odgovara svojom celokupnom imovinom za štetu koju svojom krivicom prouzrokuje u izvršnom postupku ili u postupku obezbeđenja.

U konkretnom slučaju, rešenjem javnog izvršitelja o troškovima postupka II 3/23 od 23.03.2023. godine, utvrđeni su troškovi nastali pred javnim izvršiteljem nastali nakon donošenja rešenja o izvršenju, a koje je izvršni poverilac obavezi da naknadi u iznosu od 1.861,20 dinara uplatom na račun javnog izvršitelja. U obrazloženju rešenja je navedeno da su troškovi obračunati u skladu sa članom 18 i tarifnim brojem 2 Javnoizvršiteljske tarife i sastoje se od naknade za dostavljanje poštom strankama, učesnicima u postupku i sudu u iznosu od 360,00 dinara, naknade za sastavljanje rešenja o troškovima postupka u iznosu od 925,20 dinara i naknade za fotokopiranje spisa u iznosu od 576,00 dinara. Odlučujući o prigovoru tužioca kao izvršnog poverioca, Osnovni sud u Pančevu je usvojio prigovor i ukinuo rešenje Javnog izvršitelja II 128/22 od 22.05.2023. godine i odbio zahtev tužioca kao izvršnog poverioca za naknadu troškova postupka, zato što se radi o pratećim troškovima koji se ne mogu pripisati izvršnom dužniku, jer nije svojim ponašanjem izdejstvovao ovaj trošak, kao da se ne radi o troškovima u vezi sa sprovođenjem izvršenja.

Kod navedenog, suprotno stanovištu drugostepenog suda, pravilno je zaključio prvostepeni sud da je javni izvršitelj sporno rešenje o troškovima postupka doneo u propisanom postupku u okviru svojih zakonskih ovlašćenja, da je pravilnost navedenog rešenja cenjena u postupku po pravnom leku u kome je isto ukinuto i odlučeno o troškovima sastava prigovora, a da primena neodgovarajuće norme ili pogrešno tumačenje zakonske norme, odnosno izraženo pravno mišljenje u tumačenju prava ne može predstavljati osnov za odgovornost javnog izvršitelja u smislu navedene zakonske odredbe člana 498. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, bez obzira da li je tako doneta odluka potvrđena ili ukinuta u postupku po pravnom leku. Činjenica da je sporno rešenje javnog izvršitelja u postupku po pravnom leku pred sudom ukinuto, samo po sebi ne može predstavljati osnov za naknadu štete. Dakle, u konkretnom slučaju nije dokazana protivpravnost u ponašanju tuženog u izvršnom postupku u kome je postupao kao javni izvršitelj, odnosno tužilac nije dokazao da je tuženi svojom krivicom prouzrokovao tužiocu štetu u izvršnom postupku, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 498. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu u granicama postavljenog zahteva, saglasno odredbama čl. 153, 154. i 163. ZPP, pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 35.600,00 dinara i to naknada za sastav revizije od 18.000,00 dinara, odmerena prema važećoj AT, te sudske takse na reviziju od 7.040,00 dinara i na presudu ovog suda od 10.560,00 dinara, prema važećoj TT.

Troškovi na ime odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice shodno odredbi člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbi člana 416. stav 1. i 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković