Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 2152/21 od 14.07.2021. godine, usvojen je prigovor podnosioca, ovde tužilje i utvrđeno je da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 59/10, naloženo stečajnim organima da u roku od 4 meseca po prijemu rešenja preduzmu neophodne mere i radnje u cilju unovčenja nesporne imovine stečajnog dužnika i naloženo stečajnom sudiji da u roku od 30 dana izvesti predsednika Privrednog suda u Beogradu koje su konkretne mere preduzete. Tužilja je kao stečajni poverilac i bivši radnik „Jugobanke“ AD Beograd podnela prijavu potraživanja zavedenu pod broj .. prema bivšem poslodavcu, a rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 22/02 od 22.05.2003. godine, ovde tužilji priznato potraživanje od 3.763,27 dinara sa kamatom obračunatom do 30.06.2003. godine u iznosu od 7.085,00 dinara. Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom otvoren je rešenjem Trgovinskog suda od 03.01.2002. godine, koji nije okončan. Na dan sačinjavanja izveštaja poverenika stečajnog upravnika, potraživanje tužilje kao stečajnog poverioca, na ime glavnog duga iznosi 3.763,27 dinara, a na ime kamate 6.877,00 dinara. „Jugobanka“ je u registru Trgovinskog suda upisana po osnovu rešenja od 29.12.1989. godine, a 28.07.1997. godine, izvršena je promena podataka tako što je ista organizovana kao „Jugobanka“ AD Beograd. Utvrđeno je da je do 05.07.2001. godine, „Jugobanka“ poslovala kao akcionarsko društvo nakon čega je pokrenut postupak sanacije a od 03.01.2002. godine i postupak stečaja. Na osnovu pregleda stanja akcija za privatna lica za osnivače koji raspolažu na dan 04.07.2001. godine, „Jugobanka“ je imala 5636 akcionara čija je ukupna vrednost akcija na napred navedeni datum iznosila 4,4 milijardi dinara. U prilogu je dostavljen spisak akcionara sa učešćem preko 51% u ukupnoj vrednosti akcijaskog kapitala na dan 05.07.2001. godine. Tužilja svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja stečajnog postupka, ali je doprinela neisplati tačno određenog iznosa za vršene isplate po rešenjima o delimičnoj deobi stečajne mase stečajnog dužnika u postupku stečaja jer tužilja nije dostavila instrukcije za plaćanje.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev jer tužilja nije dokazala da je stečajni dužnik u predmetu Privrednog suda u Beogradu ST 59/10 privredno društvo u momentu nastanka potraživanja tužioca poslovalo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, usled čega ne postoji uzročno-posledična veza između radnji tužene i štete koju tužilja trpi i primenom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u vezi člana 154, 155 i 172. Zakona o obligacionim odnosima, odlučili kao u izreci.

Osnovano se u reviziji tužilje ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.), odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3.).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njegove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju (zaključak usvojen na sednci Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, dopunjen na sednici od 27.09.2019. godine).

Dakle, tužena je objektivno odgovorna za štetu koju je tužilja, kao zaposlena u privrednom društvu sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice pretrpela tako što nije naplatila svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, pod uslovom da je pravnosnažnim rešenjem utvrđeno da je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju, utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja i podnela je tužbu za naknadu te štete. Svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, odnosno u stečaju utvrđeno potraživanje, ulazi u imovinu poverioca, pa nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno u članu 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. S tim u vezi, bitna činjenica za odgovornost tužene je i struktura kapitala izvršnog dužnika u trenutku nastanka potraživanja, odnosno da se radi o preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom.

Po oceni Vrhovnog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno. Naime, za postojanje objektivne odgovornosti države za naknadu štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, bitna činjenica je da je u vreme nastanka potraživanja iz radnog odnosa stečajni dužnik bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Međutim, ta činjenica nije na pravilan način utvrđena od strane nižestepenih sudova.

Naime, za sada se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da na dan nastanka potraživanja stečajni dužnik nije poslovao sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom. Prema izveštaju stečajnog sudije od 15.11.2022. godine, neposredno pre početka sanacije banke, kapital banke je bio u većinskom vlasništvu države i društvenih, odnosno državnih preduzeća. Odlukom Saveta Agencije Savezne Republike Jugoslavije za osiguranje depozita i sanaciju banaka od 05.07.2001. godine proglašene su nevažećim sve do tada emitovane akcije označene banke, čime su prestala sva prava njenih akcionara. Istog dana, Agencija je donela i odluku o emitovanju akcija banke u sanaciji. U konkretnom slučaju nije utvrđeno kada je nastalo potraživanje tužilje prijavljeno u stečaju 19.03.2002. godine po osnovu neisplaćene zarade, te u kom iznosu bi tužilja po rešenjima o delimičnoj deobi bila namirena od priznatog potraživanja, da je dostavila instrukcije za plaćanje na tekući račun.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja utvrditi bitne činjenice od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava i na nesumnjiv način utvrditi strukturu kapitala, tj. vlasničku strukturu stečajnog dužnika u trenutku nastanka predmetnog potraživanja, a radi pravilne ocene o odgovornosti tužene za nastalu štetu tužilji, te utvrditi u kom iznosu bi bilo namireno utvrđeno potraživanje tužilje po delimičnim deobama u stečajnom postupku za koje tužilja nije dostavila instrukcije za plaćanje.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković