O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P 282/25 od 28.05.2025. godine stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje protiv tužene da se utvrdi da je odredba člana 4. stav 4. tačka 1, 4.2 i 4.3 Ugovora o depozitnom keš kreditu broj .../.../... od 17.05.2006. godine, koja odredba glasi: „4.1 klijent ovim ugovorom neopozivo, bezuslovno preuzima obavezu da banci plati jednokratnu naknadu za obradu kredita (u daljem tekstu: jednokratna naknada); 4.2 jednokratna naknada je plativa na dan povlačenja sredstava kredita; 4.3 iznos jednokratne naknade jednak je iznosu od 2% od ukupnog iznosa kredita, minimum 20 evra, isti je plativ u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan uplate“, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj na ime povraćaja datog, na ime naplaćene naknade za obradu kreditnog zahteva isplati 6.135,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2006. godine do konačne isplate, u roku od 8 dana od prijema otpravka presude, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 36.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema presude.

Presudom Višeg suda u Kruševcu Gž 877/25 od 18.09.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kruševcu P 282/25 od 28.05.2025. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile ugovor o kreditu 17.05.2006. godine kojim je tužena odobrila tužiocu kredit u iznosu od 2.500 evra u dinarskoj protivvrednosti i kojim se tužilac saglasio da banci plati na ime naknade za obradu kreditnog zahteva iznos od 2% od ukupnog iznosa kredita ( pobijana odredba člana 4.), te je tužena od tužioca po tom osnovu naplatila iznos od 6.153,50 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev utvrđujući da je pobijana odredba ugovora o kreditu nije ništava. Predmetna naknada je jasno i precizno navedena u ugovoru o kreditu. U vreme zaključenja ugovora nije postojala zakonska ni podzakonska obaveza banke da u predugovornoj fazi uruči osnovne podatke o kreditu na posebnom obrascu ili u pisanoj formi, eć se to dostavljalo samo na zahtev klijenta.

Drugostepeni sud je ocenio da je u skladu sa tada važećom Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna iskazivanja efektivne kamatne stope na kredite i depozite obaveza banke da klijentu dostavi podatke o kreditu postojala samo na zahtev klijenta, a u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je takav zahtev banci uputio. S obzirom na to nižestepeni sudovi su ocenili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan i u pogledu zahteva za vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja.

Vrhovni sud nalazi da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo.

Pravo banke da se, osim davanjem i uzimanjem kredita (kreditni posao), bavi i pružanjem drugih finansijskih usluga (što podrazumeva ugovaranje i naplatu troškova i naknada svojih usluga) proizlazi iz odredaba čl. 20. - 22. stav 1. tačka 3. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama („Službeni list SRJ”, broj 32/1993... i „Službeni glasnik RS”, br. 72/2003, 61/05) čije se odredbe primenjuju u konkretnom slučaju. Narodna banka Srbije je, na osnovu ovlašćenja iz člana 23a. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, donela Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i iskazivanja efektivne kamatne stope na kredite i depozite (“Službeni glasnik RS”, br. 11/05 i 18/05, koja se primenjivala od 15.03.2005. do 30.09.2006. godine; u daljem tekstu: Odluka), važeću u vreme zaključenja predmetnog ugovora.

Odlukom je bio propisan jedinstveni način obračuna i iskazivanja efektivne kamatne stope koju banka primenjuje u postupku obavljanja kreditnih i depozitnih poslova iz člana 21. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama (član 1. stav 2). Odredbama člana 5. Odluke bilo je propisano da ponuda banke koja se odnosi na kredite koje odobrava sadrži, između ostalog: a) podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, i to: visinu nominalne kamatne stope, iznos naknada i provizija koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita, odnosno polaganja depozita, kao i iznos naknada i provizija poznatih na dan obračuna, koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu (stav 1), s tim što podatke iz ove tačke (ponudu) banka dostavlja klijentima pismeno - na njihov zahtev (stav 2).

Shodno osnovnim načelima obligacionog prava iz Zakona o obligacionim odnosima – ZOO koja se odnose i na ugovore (član 1), strane u obligacionom odnosu su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10), ravnopravne su (član 11), imaju dužnost da se u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12), da polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1) i da izvrše svoju obavezu (član 17), postupajući pritom sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina), s tim što se u izvršavanju obaveze iz profesionalne delatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka), sve uzdržavajući se od postupaka kojim bi se otežalo izvršenje obaveze druge strane (član 18). Stranama u obligacionom odnosu zabranjeno je vršenje prava protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato (član 13) i prouzrokovanje štete (član 16).

Istim zakonom je propisano da je ugovor zaključen kad su se obe ugovorne strane saglasile o njegovim bitnim sastojcima (član 26), u momentu kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu (član 31. stav 1), koja sadrži sve bitne sastojke ugovora (član 32), s tim da se volja za zaključenje ugovora može izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju, da izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno (član 28), a da predmet obaveze mora biti moguć, dopušten i određen, odnosno odrediv (član 46. stav 2), jer je u suprotnom ništav ugovor, odnosno odredba bez koje ugovor može opstati (čl. 47. i 105).

Stroga pravila postupanja u fazi pregovora za zaključenje ugovora o kreditu, koja se odnose na neophodnost da se učini jasna, detaljna i potpuna pisana ponuda, i to na obrascu čija je sadržina precizno propisana Odlukom i na osnovu nje donetim Uputstvom za primenu te Odluke (“Službeni glasnik RS”, br. 11/05 i 18/05), propisana su u cilju poštovanja citiranih propisa, počev od osnovnih načela obligacionog prava, a naročito načela ravnopravnosti stranaka prilikom zaključenja ugovora o kreditu, koji je tipski i koga sačinjava ekonomski jača ugovorna strana (tužena u ovom slučaju). U istom cilju su ta pravila sve detaljnije razvijana, počev od Zakona o zaštiti potrošača („Službeni list SRJ“, broj 37/02 od 03.7.2002. godine), preko istoimenog zakona od 2005. godine i kasnije donošenim propisima – Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga (36 od 27.05.2011) i odlukama Narodne banke Srbije (o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite od 2006. godine, o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koje banka primenjuje u odnosu s klijentima fizičkim licima od 2009. i o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku od 2011. godine). Navedenim propisima su postupanja banaka sve detaljnije i striktnije razrađivana, a potreba za poštovanjem propisanih jasnih pravila utvrđivana propisivanjem stroge forme (u vidu obrazaca sa detaljno propisanim podacima koji moraju da budu popunjeni) za različita postupanja banke, kako u predugovornoj fazi, tako i prilikom zaključenja ugovora. S tim u vezi valja imati u vidu i odredbu člana 100. ZOO, kojom je propisano da će se nejasne odredbe, u slučaju kad je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju, ili kad je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane, kako je učinjeno u konkretnom slučaju, tumačiti u korist druge strane, odnosno u konkretnom slučaju u korist korisnika kredita.

S obzirom na citirane odredbe navedenih propisa i pravila o jedinstvenosti pravnog poretka iz čl. 194. i 195. Ustava, prema kojima svi podzakonski opšti akti moraju biti saglasni zakonu, jasno je da se prava ugovorne strane koja proizlaze iz osnovnih načela obligacionog prava i prinudnih propisa ne mogu sužavati ili isključivati odredbom podzakonskog akta na osnovu koje se banka suštinski oslobađa zakonske dužnosti da učini ponudu za zaključenje ugovora o kreditu, ukoliko to zainteresovano lice izričito ne zahteva ili ukoliko ne dokaže da je to zahtevalo i da predmet obaveze učini ne samo određenim ili odredivim, već i unapred poznatim. Pošto zainteresovano lice tek iz ponude saznaje uslove ugovora i stiče mogućnost da ih uporedi sa uslovima ostalih banaka, formira slobodnu i ozbiljnu volju i donese odluku o tome da li mu ponuđeni uslovi odgovaraju i da li prihvata ponudu da zaključi ugovor, neuručivanjem ponude bi se izigrala svrha zbog koje su propisana citirana pravila.

Suprotno shvatanju nižestepenih sudova, u konkretnoj situaciji, a s obzirom na sve izloženo, na tuženoj je banci, kao davaocu kredita i po svemu jačoj ugovornoj strani, ležao teret dokazivanja činjenice da je pokazala najviši nivo pažnje – pažnju dobrog stručnjaka prilikom zaključenja predmetnog ugovora, tim pre što se odobravanjem kredita bavi kao svojom profesionalnom delatnošću. U tom smislu, tužena je bila dužna da osnovne podatke o kreditu za zaključenje predmetnog ugovora ne samo uruči tužiocu u predugovornoj fazi i time ga propisno i pravovremeno upozna sa vrstom i iznosom svih naknada i troškova koji padaju na njegov teret, već i da obezbedi dokaz da je tako postupila (što bi mogao biti potpis tužioca na primerku ponude koji ostaje kod tužene jer, iako potpis na ponudi nije bio neophodan s obzirom na tada propisanu sadržinu obrazca ponude, on predstavlja dokaz da je ponuda uručena korisniku kredita i da je banka postupila s dužnom pažnjom), ali tužena to nije učinila.

Pošto je opisano postupanje tužene suprotno citiranim prinudnim propisima i dobrim običajima, osporena ugovorna odredba je ništava, u smislu člana 103. stav 1. ZOO, iz čega proizlazi obaveza tužene da vrati tužiocu ono što je primila na osnovu takve ugovorne odredabe, sa zakonskom zateznom kamatom od sticanja do isplate, u smislu odredaba člana 104, u vezi s članom 214. Zakona o obligacionim odnosima i da naknadi tužiocu troškove postupka.

Iz izloženih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, preinačene su nižestepene presude i doneta odluka kao u stavu drugom izreke.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, to mu na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu za radnje preduzete od strane punomoćnika advokata i to: za sastav tužbe iznos od 10.500,00 dinara, za pristup na jedno održano ročište iznos od 13.500,00 dinara i jedno neodržano ročište iznos od 9.000,00 dinara, za sastav žalbe iznos od 27.000,00 dinara i revizije iznos od 24.000,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, za iznos sudske takse na tužbu, prvostepenu odluku, žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 1.900,00 dinara, na reviziju u iznosu od 5.700,00 dinara i na odluku po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara, prema TT, što čini ukupan iznos od 115.900,00 dinara, te je odlučeno kao u stavu trećem izreke. Ostali troškovi nisu priznati jer tužilji ne pripadaju.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković