Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3826/2023 od 29.11.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je tuženi izgradnjom Ul. ... u ... izuzeo iz prava svojine tužilje deo kat.parc. br. ... KO ...– ..., u površini od 12 m2, te da se tuženi obaveže da tužilji, na osnovu naknade za zemljište koje joj je izuzeto iz prava svojine (stav prvi izreke) isplati 31.534,32 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.01.2023. godine (očiglednom greškom u pisanju navedeno „24.03.2023. godine“) do isplate, kao i da se utvrdi pravo svojine tuženog na delu kat.parc. br. ... upisane u LN br. ... KO ... – ..., u površini od 12 m2 u merama i granicama bliže navedenim u ovom stavu izreke i da se tuženi ovlasti da na istoj izvrši promenu vlasništva kod nadležne SZKN, tako što će se tuženi upisati kao vlasnik navedenog dela parcele, a ispisati tužilja kao vlasnik i tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 123.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članovima 403. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja se u momentu podnošenja tužbe 01.07.2020. godine vodila kao vlasnik kat.parc. br. ... KO ... – ..., da je tuženi izgradnjom Ul. ... u .... faktički eksproprisao deo navedene parcele u površini od 12 m2 (u merama i granicama bliže navedenim u nižestepenim presudama). Ocenom nalaza i mišljenja veštaka geodetske struke, utvrđeno je da je izgradnjom Ul. ... zauzet deo kat.parc. br. ... u površini od 12 m2, a ocenom nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrđeno je da je vrednost zauzetog dela parcele 31.534,32 dinara (2.627,86 dinara za 1 m2). Tokom trajanja parnice tužilja, kao prodavac, zaključila je sa BB ugovor o kupoprodaji, koji je solemnizovan kod javnog beležnika pod OPU: 882- 2020 od 16.11.2020. godine, čiji predmet je kat.parc. br. ..., a kupoprodajna cena 31.000 evra, nakon čega se BB upisala kao vlasnik navedene parcele. Tužilja tužbom (i preciziranim tužbenim zahtevom) traži da se utvrdi da je tuženi izgradnjom Ul. ... u ...u faktički eksproprisao deo njene kat.parc. br. ... KO ... –... u površini od 12 m2 (u merama i granicama bliže navedenim u izreci nižestepene presude), da se tuženi obaveže da joj na ime naknade za zauzeti deo parcele isplati 31.534,32 dinara sa pripadajućom kamatom i da se utvrdi pravo svojine tuženog na tako zauzetom delu parcele.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio precizirani tužbeni zahtev, nalazeći da je zauzećem dela kat.parc. br. ..., bez sprovedenog postupka eksproprijacije, odnosno izuzimanja, povređeno pravo tužilje na imovinu iz člana 58. stavovi 1. i 2. Ustava RS, kao i član 1. Protokola br. 1 uz Evropsku Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, a da tužilji nije isplaćena naknada za zauzeti deo nepokretnosti. Zaključio je da je započeta parnica između istih stranaka mogla da se dovrši, bez obzira što je tužilja tokom trajanja parnice otuđila celu kat.parc. br. ..., a u smislu odredbe člana 204. ZPP.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, nalazeći da je prodajom cele kat.parc. br. ... trećem licu i prijemom kupoprodajne cene za celu parcelu i upisom kupca te parcele, kao novog vlasnika kod SZKN, tužilji prestalo pravo svojine na toj parceli, ocenivši da tužilja nije više aktivno legitimisana da traži da se utvrdi zauzeće dela te parcele, niti da traži od tužene isplatu naknade za zauzeti deo te parcele, kao ni da zahteva da se utvrdi pravo svojine na zauzetom delu parcele u korist tuženog, budući da su sva ovlašćenja tužilje, kao bivšeg titulara prava svojine prestala na toj parceli, jer je tužilja prestala biti vlasnik te parcele.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2). Saglasno navedenom, dozvoljeno oduzimanje prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu postoji samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne.

Odredbom člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11... 105/2014), propisano je da se dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini, smatraju one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su, kao takve, određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i drugo), a stavom 10. istog člana, dobra u opštoj upotrebi su u svojini Republike Srbije, izuzev puteva drugog reda koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj se teritoriji nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koji nisu deo autoputa ili državnog puta prvog i drugog reda) i trgova i javnih površina koji su u svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze.

U konkretnom slučaju sporno zemljište, označeno kao kp.br. ... KO ... na kojoj se tužilja, u momentu podnošenja tužbe 01.07.2020. godine, vodila kao vlasnik, planskim aktom je predviđeno za javnu površinu – ulicu (na način bliže naveden u obrazloženju ove odluke) koju koristi neograničen broj lica za javni saobraćaj i u prirodi jeste ulica koja ima svoj naziv – Ulica ... . U situaciji kada zemljište planskim aktom jedinice lokalne samouprave bude određeno za ulicu i privedeno nameni u skladu sa planskim aktom, to zemljište od tog momenta po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini. Shodno tome, jedinica lokalne samouprave ima obavezu da zemljište koje je postalo sredstvo javne svojine izuzme iz poseda ranijeg korisnika i za to mu isplati odgovarajuću naknadu, a upiše u javne knjige svoje pravo svojine na istom.

Imajući u vidu činjenicu da je predmetno zemljište faktički privedeno nameni predviđenoj planskim aktom, s obzirom da se koristi kao ulica – javni put u naselju koji saobraćajno povezuje delove naselja (član 2. tačka 2. Zakona o putevima) i na taj način izvršena je tzv. faktička eksproprijacija, koja i nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti u javnom interesu, iako ne postoji rešenje o eksproprijaciji zemljišta, odnosno njegovom izuzimanju iz poseda, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da, kada je zemljište faktički privedeno nameni u skladu sa planskim aktom i po sili zakona postalo javna svojina, tužilja koja je u vreme eksproprijacije bila vlasnik tog zemljišta ne može trpeti štetne posledice zato što nadležni organ nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o eksproprijaciji koje bi bilo osnov za isplatu novčane naknade. Tužilji je time povređeno pravo na imovinu, pa zato ima pravo na traženu naknadu za faktički oduzetu imovinu. Stoga je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tuženog obavezao da tužilji isplati novčanu naknadu zbog izvršene faktičke eksproprijacije zemljišta (u visini odmrenoj prema tržišnoj vrednosti utvrđenoj na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka), shodno članu 42. Zakona o eksproprijaciji, te da na ovako dosuđenu naknadu tužilac ima pravo na zakonsku zateznu kamatu od 24.01.2023. godine (kao dana presuđenja), u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilja se u momentu podnošenja tužbe 01.07.2020. godine vodila kao vlasnik kat.parc. br. ... KO ... – ..., koja se koristi kao ulica. Tokom trajanja parnice tužilja kao prodavac zaključila je sa BB ugovor o kupoprodaji, koji je solemnizovan kod javnog beležnika pod OPU: 882-2020 od 16.11.2020. godine, čiji je predmet navedena parcela, nakon čega se BB upisala kao vlasnik navedene parcele. Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je započeta parnica između istih stranaka mogla da se dovrši, bez obzira što je tužilja tokom trajanja parnice otuđila celu kat.parc. br. ... . Naime, otuđenje nepokretnosti u toku parnice ne utiče na tok postojeće parnice, u smislu odredbe člana 204. stav 1. ZPP, koja predviđa da ako stranka otuđi stvar ili pravo u kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica sa istim strankama dovrši.

Osim toga, tokom postupka tužena nije, u smislu pravila o teretu dokazivanja, dokazala da je kupoprodajna cena, po kojoj je tužilja otuđila trećem licu predmetnu parcelu u površini u kojoj je parcela formalno pravno upisana u katastru, ugovorena prema toj površini, odnosno da odgovara toj površini, zajedno sa delom od 12 m2 zbog kojeg se vodi ova parnica.

Kako je povodom revizije tužilje preinačena pobijana drugostepena presuda i odbijena žalba tuženog, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima, tako što je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev tuženog da se tužilja obaveže da mu naknadi troškove postupka.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je imao u vidu da je u prvostepenoj presudi, četvrti red, očiglednom greškom u pisanju navedeno „od 24.03.2023. godine“, umesto „od 24.01.2023. godine “, ali navedeno nije od uticaja na drugačije odlučivanje, budući da se navedena greška može ispraviti u smislu odredbe člana 362. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković