Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ... kao pravnog sledbenika sada pokojnog BB bivšeg iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Stojadinović, advokat iz ..., protiv tuženih VV iz ... i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Lazar Simeunović, advokat iz ..., radi opoziva ugovora o poklonu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6349/22 od 25.01.2023. godine, u sednici održanoj 03.07.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca i UKIDA presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6349/22 od 25.01.2023. godine i predmet vraća tom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 22934/20 od 07.09.2022. godine, stavom prvim izreke dozvoljeno je subjektivno preinačenje tužbe učinjeno na ročištu održanom dana 06.11.2020. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je raskinut ugovor o poklonu zaključen između BB iz ... kao poklonodavca i tužene VV iz ... kao poklonoprimca, overen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu Ov broj 3828/92 od 16.03.1992. godine što su tuženi dužni da priznaju i trpe. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplate 392.372,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6349/22 od 25.01.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se raskine ugovor o poklonu zaključen između sada pokojnog BB kao poklonodavca i tužene VV kao poklonoprimca overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov broj 3828/92 od 16.03.1992. godine što su tuženi bili dužni da priznaju i trpe. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je obavezan tužilac da tuženima naknadi trškove postupka u iznosu od 102.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između BB, kao poklondavca i tužene VV, njegove ćerke, kao poklonoprimca zaključen je ugovor o poklonu overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. 3828/92 od 16.03.1992. godine a predmet ugovora je ½ kuće broj .. u ulici ... u Beogradu, sagrađena na katastarskoj parceli broj .. upisane u zk.ul. .. KO ... . Isti ugovarači su kao zakupodavci zaključili i ugovore o zakupu parcele .. KO ... 2004. i 2008. godine sa privrednim društvom „Telenor“ DOO Beograd kao zakupcem, za postavljanje i instalaciju bazne radio stanice za iznose mesečne zakupnine od po 150 evra u dinarskoj protivvrednosti. Odnos između oca sada pokojnog BB, koji je živeo sa vanbračnom suprugom koja je u međuvremenu preminula i ćerke ovde tužene su bili narušeni, tužena je uskraćivala pomoć i pažnju ocu, a nakon zaključenja ugovora o poklonu poklonodavac BB je živeo u teškim životnim uslovima. Tužena VV nije brinula, niti pomagala svom ocu BB, već se prema njemu ponašala grubo, bezobzirno, vređajući ga i upućujući mu psovke kad bi zatražio da mu pomogne. Sada pokojni BB, kao staro i bolesno lice živeo je sam u teškim uslovima za život, nije mogao da vodi računa o svojim osnovnim životnim potrebama, teško se kretao, nije mogao sam sebi da kuva a kojem su susedi iz sažaljenja donosile nešto od hrane za jelo, umro je sam u kući koja je bila prljava i zapuštena. Tužena nije pružila nikakvu pomoć BB u takvim teškim uslovima za život, već i kad bi ga posetila tražila od istog novac, a u periodu neposredno pred njegovu smrt uopšte ga nije ni posećivala. Osim toga, podizala je i novčana sredstva sa njegove devizne knjižice. Tužena nije ni učestvovala u organizaciji sahrane pok. BB, koji je preminuo u toku ove parnice ...2008. godine, niti je snosila troškove iste.

Na osnovu otpusne liste sa epikrizom Urgentnog centra Beograd iz 1992. godine, utvrđeno je da je pacijent BB, upućen zbog povreda zadobijenih u saobraćajnom udesu, u istoj je proveo na lečenju od 24.02.1992. godine do 04.03.1992. godine. Punomoćjem koje je overeno pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov broj 3827/92 od 16.03.1992. godine, sada pok. BB ovlastio je svoju ćerku VV da u njegovo ime može slobodno raspolagati sa novcem na štednim knjižicama uz ovo punomoćje, kao i da na osnovu punomoćja može podizati novac sa štednih knjižica i to: štedne knjižice Osnovne privredne i investicione banke u Beogradu „Invest banke“ broj ..., štedne knjižice „Invest banke“ broj ..., štedne knjižice „Jugobanke“, devizne štedne knjižice „Ljubljanske banke“ broj ..., devizne štedne knjižice „Ljubljanske banke“ broj ... i novac na tekućem računu kod „Poštanske štedionice“, a punomoćje se odnosi na sve iznose na pomenutim štednim knjižicama i računima. Prema potvrdi Invest banke a.d. u stečaju od 08.11.2011. godine i podneska Eurobank EFG od 01.10.2012. godine, BB je imao otvoren devizini račun sa iskazanim stanjen na dan 03.01.2002. godine, zatim tekući račun kod Raiffeisen bank i dinarski platni račun kod „Banke poštanske štedionice“.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba članova 561. i 567. Srpskog građanskog zakonika ocenio da se ponašanje poklonoprimca tužene VV ima smatrati grubom neblagodarnošću prema svom ocu poklonodavcu, sada pokojnom BB, s obzirom na to da je BB kao staro i bolesno lice živeo sam u teškim uslovima za život i da nije mogao da vodi računa o svojim osnovnim životnim potrebama, uskraćujući mu pomoć i pažnju, da mu je prilikom poseta tražila novac, a pri tom joj je otac dao ovlašćenje kojim je ovlastio tuženu da raspolaže novcem na njegovim štednim knjižicama i tekućem računu kod određenih banaka. Na taj način tužena VV je povredila moralnu obavezu poštovanja roditelja kome je neophodna nega i pomoć, a koja se u takvim okolnostim i očekuje od dece prema roditeljima, jer ispoljeno zapostavljanje, nepoštovanje, nezainteresovanost i nebriga za starog oca koji je 1935. godište, čije je zdravlje zbog bolesti bilo narušeno da nije mogao sam da vodi računa o svojim osnovnim životnim potrebama, predstavlja grubo ogrešenje, odnosno neblagodarnost, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nije prihvatio izneto stanovište prvostepenog suda, pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da time što je sada pokojni BB bio suvlasnik predmetne kuće, da je primao penziju i mesečnu naknadu na osnovu ugovora o zakupu u iznosu od 150 evra mesečno, da je imao i novčana sredstva na računima u „Beobanci“ i „Poštanskoj štedionici“, ne može se smatrati da je nakon zaključenja ugovora o poklonu osiromašio. Tužena u konkretnom slučaju nije pokazala ni grubu neblagodarnost prema sada pokojnom ocu BB, jer činjenica da nije posećivala oca, kao i odsustvo posebne pažnje i pomoći tužene u meri koju je poklonoprimac očekivao je rezultat međusobno poremećenih odnosa poklonodavca i poklonoprimca, što nema karakter i težinu neblagodarnog ponašanja koje dovodi do opoziva učinjenog poklona. Pravno priznati razlog za opoziv poklona je velika neblagodarnost poklonoprimca ispoljena u njegovom svesnom ponašanju kojim se ugrožavaju poklonodavčeva ličnost ili imovina, odnosno takvo ponašanje koje prema društvenim merilima i pravilima morala predstavlja teže ogrešenje o obavezi zahvalnosti prema poklonodavcu, ali ne i obična nezahvalnost. Obična nezahvalnost može biti sankcionisana samo moralnim ali ne i pravnim normama, a prema utvrđenim okolnostima konkretnog slučaja nema takve grube nezahvalnosti koja je uslov za opoziv ugovora o poklonu, pri tom imajući u vidu da je tužena imala ovlašćenje za podizanje novčanih sredstava sa štednih knjižica što ne vodi zaključku da je tužena oštetila imovinu sada pokojnog BB, zbog čega on nije imao sredstava za život.

Po oceni Vrhovnog suda, za sada se ovakav zaključak drugostepenog suda ne može prihvatiti, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Za ocenu ispunjenosti uslova za opoziv poklona zbog grube neblagodarnosti poklonoprimca relevantna su pravna pravila iz paragrafa 561. do 568. Srpskog građanskog zakonika, koje se primenjuju na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“ br. 86/46, 105/46 i 96/47), s obzirom na to da ugovor o poklonu nije regulisan pozitivnim propisima. Prema paragrafu 566. Srpskog građanskog zakonika, ko jedanput poklon učini, ne može ga više natrag uzeti, osim osobitih slučajeva. U paragrafu 567. istog Zakonika navedeni su slučajevi, zbog kojih darodavac može poklon poreći: a) ako darodavac docnije tako osiromaši, da ni živeti ne može; b) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nanoseći uvredu njegovom životu, telu, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje.

Saglasno navedenom, kod ocene ispunjenosti uslova za opoziv pokolona zbog neblagodarnosti (nezahvalnosti) poklonoprimca cene se sve okolnosti slučaja u kojima se ispoljava ponašanje poklonoprimca i njegov odnos sa poklonodavcem, polazeći od njihovog odnosa kakav je bio u vreme poklona i nakon toga, uvek imajući u vidu prirodu veze između poklonodavca i poklonoprimca i njihovo uobičajeno ophođenje, te da li je poklonodavac isprovocirao poklonoprimca. Takođe, od značaja i da li se radi o usamljenom slučaju ili hroničnom dugotrajnom poremećaju i da li je prisutna želja da se odnos popravi.

S tim u vezi, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da razlog za opoziv poklona zbog neblagodarnosti (nezahvalnosti) poklonoprimca nije svaka neblagodarnost (nezahvalnost), već samo gruba, očigleda i velika neblagodarnost (nezahvalnost) poklonoprimca, kao pravni standard koji se ceni prema konkretnim okolnostima, a pre svega prema prirodi odnosa u kome su poklonodavac i poklonoprimac, ispoljena u njegovom svesnom ponašanju kojim se ugrožavaju ličnost ili imovina poklonodavca, odnosno takvo ponašanje koje je suprotno društveno – moranim zahtevima i predstavlja teže ogrešenje o obavezu zahvalnosti prema poklonodavcu (objektivni element). Takođe, u zavisnosti od okolnosti slučaja, relevantan je i subjektivni emenat koji obuhvata očekivani odnos između poklonodavca i poklonoprimca s obzirom na njihove krvne, porodične i druge veze. Suprotno tome, obična neblagodarnost (nezahvalnost) može biti sankcionisana samo moralnim. ali ne i pravnim normama.

U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu na osnovu člana 394. stav 1. tačka. 3. i 4. ZPP, nalazeći da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda i pogrešno primenio materijalno pravo.

Međutim, drugostepeni sud je činjenice na osnovu kojih je izveo zaključak da nisu ispunjeni uslovi za opoziv pokona, zasnovao na drugačijoj (sveobuhvatnoj) oceni izjava saslušanih stranaka, iskaza svedoka i pisanih dokaza u odnosu na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenoj presudi. Naime, odluka prvostepenog suda zasnovana je na utvrđenju da su odnosi pokonodavca i tužene kao pokonoprimca bili narušeni, da se tužena ponašala grubo i bezobzirno (vređajući ga, upućujući mu psovke, tražila novac), da je zapostavljala oca uskraćujući mu traženu pomoć i pažnju, posebno ceneći period nakon smrti njegove vanbračne supruge da je sam kao staro i bolesno lice živeo u teškim životnim uslovima, teško se kretao i nije mogao da vodi računa o svojim osnovnim životnim potrebama (ishrana, higijena), da ga u periodu neposredno pred njegovu smrt nije ni posećivala, te kod utvrđenja da je podizala i raspolagala novčanim sredstvima sa njegove devizne knjižice.

Nasuprot tome, drugostepeni sud po pitanju opoziva poklona zbog nezahvalnosti, zaključuje da sama činjenica, da tužena nije posećivala oca, kao i odsustvo njene posebne pažnje i pomoći u meri koju je poklonoprimac očekivao, jeste rezultat međusobno poremećenih odnosa poklonodavca i poklonoprimca, zbog čega nema karakter i težinu neblagodarnog ponašanja koje dovodi do opoziva učinjenog poklona, bez sagledavanja utvrđenih činjenica i okonosti da je nakon smrti njegove vanbračne supruge, usled bolesti, a imajući u vidu i njegovu životnu dob, nije mogao da vodi računa o svojim osnovnim životnim potrebama i da li je postojača želja da se narušeni odnos popravi.

Osim toga, nasuprot utvrđenju u postupku pred prvostepenim sudom da je tužena raspolagala novčanim sredstvima sa devizne knjižice njenog oca, ocenjuje da time što je je tužena imala ovlašćenje za podizanje novčanih sredstava sa štednih knjižica ne vodi zaključku da je tužena oštetila imovinu poklonodavca, zbog čega on nije imao sredstava za život. Međutim, ako ne prihvati ocenu dokaza i utvrđenje relevantnih činjenica od strane prvostepenog suda, odnosno da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, drugostepeni sud je dužan da u smislu člana 383. ZPP zakaže raspravu na kojoj će, ponovnim izvođenjem dokaza, saslušanjem stranaka i svedoka da utvrdi bitne činjenice za pravilno odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca. Zbog toga se u konkretnom slučaju, pravilnost pobijane odluke i primena materijalnog prava za sada ne može ispitati.

Naime, procena ponašanja poklonoprimca (činjenja i nečinjenja) u odnosu na standard velike nezahvalnosti, koji je u smislu pravila predviđen kao razlog za opoziv poklona, predstavlja faktičko pitanje i zavisi od okolnosti konkretnog slučaja. Zbog toga je kao vrednosno merilo naročito relevantno ispoljeno ponašanje poklonoprimca i njegov odnos sa poklonodavcem, uvek imajući u vidu prirodu veze između poklonodavca i poklonoprimca, a polazeći od njihovog odnosa kakav je bio u vreme poklona i nakon toga, posebno u okolnostima višegodišnjeg razvoja poremećenih odnosa sa eskalaciijom u periodu kada poklonodavac ostaje sam, bolestan, teško pokretljiv i nužno upućen na negu i pomoć u osnovnim životnim potrebama, koja se u takvim okolnostima očekuje od dece prema roditeljima, kao i prisutna želja i namera da se odnos popravi.

Sa napred navedenih razloga, činjenično stanje od značaja za odluku o postavljenom zahtevu nije dovoljno raspravljeno i samim tim nepotpuno utvrđeno, a što je sve bilo od uticaja na pravilnu primenu materijalnog prava. Zbog toga je pobijana drugostepena presuda morala biti ukinuta i predmet vraćen tom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po iznetim primedbama i odlučiti da li je radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja, kao i eventualne drugačije ocene izvedenih dokaza, potrebno održati raspravu pred tim sudom, da bi potom imao mogućnost da te dokaze oceni i razjasni sve okolnosti i činjenice u pogledu stepena neblagodarnosti (nezahvalnosti) i da li je ispoljena u toj meri da su ugroženi poklonodavčeva ličnost i imovina, nakon čega će doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od njegovog ishoda.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 416. stav 3. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković