Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1292/24 od 19.11.2024. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i preinačena presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P1 149/23 od 22.04.2024. godine u usvajajućem delu, tako što je odbijen zahtev tužioca da tuženi isplati tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove iznos od 32.000,00 dinara, pretrpljeni strah iznos od 32.000,00 dinara i pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 24.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od 22.04.2024. godine do isplate i naknadi troškove postupka u iznosu od 254.620,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate i obavezan tužilac da naknadi tuženom troškove postupka u iznosu od 132.750,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena pobijana presuda u odbijajućem delu. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove drugostepenog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu pravnosnažnu presudu u preinačujućem delu na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. a u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tužioca u tom delu nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti u smislu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu ... Dana 29.09.2020. godine, tužilac je radio na ... – ... U jednom momentu je došlo do pucanja folije u koju se pakuje pet pakovanja ... Nameštanje folije je izvršio smenovođa VV, posle čega je tužilac nastavio sa radom. Međutim, tužilac je video da je zbog pucanja folije ispod iste palo nekoliko nudli i to u deo mašine gde se nalaze valjci i lanac koji vuče traku na kojoj se folija nalazi, te je rukom pokušao da nudle izvuče, pri čemu prethodno nije ugasio mašinu, pa mu je lanac na toj mašini zakačio četvrti prst leve šake, usled čega je zadobio laku telesnu povredu u vidu otvorene rane u predelu distalne falange četvrtog prsta leve šake sa povredom nokta i parcijalnom amputacijom. Na mašini na kojoj je tužilac radio bilo je istaknuto uputstvo za bezbedan i zdrav rad u kojem je navedeno da radove na održavanju i popravci opreme za rad mogu da obavljaju samo stručna lica, kvalifikovana i određena za tu vrstu posla, da u slučaju da ne može da se pokrene uređaj ili da se neispravnost uređaja javi u toku rada, slučaj se prijavljuje neposrednom rukovodiocu koji će pozvati tehničko osoblje zaduženo za održavanje i popravku i da ne treba pokušavati da se popravi kvar na električnim i mehaničkim delovima opreme, te da je neophodno isključiti uređaj iz napajanja da bi se izbegla opasnost pri kvaru uređaja. Tužilac je navedeno uputstvo pročitao i imao saznanja da pre otklanjanja bilo kakvog kvara ili nepravilnost u radu, mašinu mora prethodno da ugasi. Pored toga, tužilac je pohađao teorijsku i praktičnu obuku za zdrav i bezbedan rad i 16.06.2020. godine položio test iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu. Neposredni rukovodilac tužiocu je bio smenovođa VV, koji je bio prisutan u trenutku povređivanja tužioca. Smenovođa tužiocu nije naložio da nudle izvadi iz mašine dok je ista u radu, niti mu je to izričito zabranio. Tuženi nije disciplinski kažnjavao zaposlene koji se nisu pridržavali pravila rada na mašini, odnosno obaveze da mašinu isključe pre preduzimanja otklanjanja nepravilnosti u radu. Proces proizvodnje, odnosno pakovanja nudli se mogao nesmetano odvijati i bez vađenja nudli koje su pale. Tužilac je pre preduzimanja opisanih radnji, mašinu lako mogao ugasiti, jer se na samoj mašini nalazi taster za gašenje. U situaciji da je prethodno ugasio mašinu i izvadio nudle iz dela mašine gde su se nalazile, zaustavljanje procesa proizvodnje trajalo bi oko 15 sekundi. Na osnovu medicinskog veštačenja je utvrđen intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha koji je tužilac trpeo u momentu i posle povređivanja, kao i stepen duševnih bolova zbog naruženosti.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca radi isplate na ime naknade nematerijalne štete po opredeljenim vidovima, kao u izreci prvostepene presude, na osnovu člana 173, 174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, uzimajući u obzir doprinos tužioca nastanku štete od 60%, zbog čega je umanjena odogovornost tuženog kao poslodavca u smislu odredbe člana 177. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da iako se tužilac nije pridržavao pravila koje je znao, odnosno da je u obavezi da isključi mašinu prilikom vađenja nudli, isti nije dobio nikakvo upozorenje od strane smenovođe ili nekog od pretpostavljenih, naročito kada se ima u vidu da je smenovođa bio prisutan u trenutku povređivanja, kao i da su ostali svedoci naveli da niko nikada nije upozoren, niti disciplinski gonjen ukoliko se neko od radnika ne bi pridržavao pravila rada za mašinama, čime je prećutno bilo tolerisano ovakvo ponašanje zaposlenih od strane poslodavca.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva, tako što je u tom delu odbio tužbeni zahtev za dosuđene novčane iznose prvostepenom presudom po opredeljenim vidovima na ime naknade nematerijalne štete, jer je našao da ne postoji odgovornost tuženog za štetu koju je tužilac u konkretnom slučaju pretrpeo. Tuženi je preduzeo sve mere da do povređivanja tužioca ne dođe, kada je obučio tužioca za bezbedan i zdrav rad i na mašini vidno istakao uputstva i upozorenja, te je tužilac bio upoznat sa svim opasnostima i rizicima u radu na toj mašini, pa iako je kritičnom prilikom znao da je u obavezi da isključi mašinu pre ručnog vađenja nudli iz mašine, postupio je suprotno ovoj obavezi, što predstavlja svojevoljno i skrivljeno ponašanje tužioca koje se nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti i za čije posledice tuženi ne može biti odgovoran.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilna je odluka drugostepenog suda o preinačenju prvostepene presude u usvajajućem delu i odbijanju tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete po opredeljenim vidovima dosuđenim prvostepenom presudom, zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO („Službeni list SFRJ“ br. 29/78...57/89, „Službeni list SRJ“ broj 31/93 i „Službeni glasnik RS“ broj 18/20) propisano je da se imalac stvari oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti.

U situaciji kada je tužilac kao zaposleni kod tuženog završio teorijsku i praktičnu obuku za zdrav i bezbedan rad i položio test iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i kritičnom prilikom se proces proizvodnje, odnosno pakovanja nudli mogao nesmetano odvijati bez vađenja nudli koje su pale, a tužilac pre preduzimanja opisanih radnji mašinu lako mogao ugasiti, jer se na samoj mašini nalazio taster za gašenje, očigledno je do povređivanja tužioca došlo njegovim ponašanjem koje se nije moglo predvideti i čije se posledice nisu mogle izbeći ili otkloniti u smislu odredbi člana 177. stav 2. ZOO.

U tom smislu su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje na odgovornost tuženog zbog povređivanja tužioca i posledica tog povređivanja. Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP, ocenio da revizija tužioca u delu kojim je odbijena njegova žalba nije izuzetno dozvoljena.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Iz navedenog proizlazi da su zakonom izričito propisani dodatni, posebni uslovi, pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom pravnom leku i onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. ZPP.

Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije, isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Pobijanom drugostepenom presudom odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete po opredeljenim vidovima u ukupnom iznosu od 220.000,00 dinara, zbog utvrđenog doprinosa tužioca nastanku štete na osnovu odredbe člana 177. stav 3. ZOO.

Prema oceni Vrhovnog suda u tom delu nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, kao i način presuđenja. Pri tom, tužilac kao revident nije priložo različite sudske odluke iz drugih sličnih činjeničnopravnih situacija u kojima je drugačije odlučeno.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitujući dozvoljenost revizije tuižioca u delu kojim je odbijena njegova žalba u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. a u vezi člana 413. ZPP, utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Dakle, u sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 22.09.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda iznosi ukupno 220.000,00 dinara.

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu iz radnog odnosa koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda na ime glavnog tužbenog zahteva u iznosu od 220.000,00 dinara, ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra, to revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Odredbom člana 154. stav 1. ZPP propisano je da će sud prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti.

Prema tome, ceneći sve okolnosti, troškovi na ime odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, zbog čega je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju shodno odredbi člana 154. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković