Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4667/21 od 24.04.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i prvostepena presuda je potvrđena u stavovima prvom, drugom, trećem, sedmom, devetom, desetom, dvanaestom i trinaestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu, blagovremenom revizijom pobijao je tuženi II, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog II osnovana u pogledu odluke o zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora od 31.01.2014. godine i aneksa ugovora od 03.03.2014. godine zaključenih između tuženih, odluke o zahtevu za obavezivanje tuženog II na predaju stana u posed tužiocima, dok je u preostalom delu revizija nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci i umešač na strani tužioca pravni su sledbenici pok. KK koja je preminula ...2006. godine. Ostavinski postupak i dalje je u toku, a u istom je tužilac AA određen za privremenog staraoca zaostavštine pravnosnažnim rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O 1819/06 od 10.11.2006. godine.

Sada pok. KK, bila je vlasnik dvorišne porodične stambene zgrade u ... br. .. u Beogradu, koja se sastoji od jednosobnog stana br.1 u suterenu, površine 29m2 i dvosobnog stana br.2 u prizemlju, površine 61m2, postojeće na kat. parceli br... KO Vračar. Ova nepokretnost bila je predmet ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 01.09.1993. godine, u kome je navedeno da se prodaje kao neuseljiva (sa plodouživanjem LL), te da je isti zaključen između KK kao prodavca s jedne strane i JJ kao kupca s druge strane. Na ugovoru se nalazi pečat overe Prvog opštinskog suda u Beogradu, kao i broj overe I/2 br.13228/93. Međutim, u knjizi overe Prvog opštinskog suda u Beogradu, upisnik I/2 za 1993. godinu, ne postoji broj overe 13228/93, već je poslednji broj 72, a navedeni broj overe ne postoji ni u knjigama overe I/1 za 1993. godinu, kao ni u drugim upisnicima za tu godinu. Potpis u rubrici prodavac na ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti I/2 Ov br.13228/93, nije napisala sada pok. KK.

JJ preminula je ...1993. godine. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 14902/13 od 24.10.2013. godine, tuženi ZZ oglašen je za naslednika na njenoj zaostavštini u koju je ušla porodična stambena zgrada koja je bila predmet ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 01.09.1993. godine. Na osnovu rešenja RGZ SKN Beograd 1 br.952-02-030-3288/2013 od 31.10.2013. godine, izvršen je upis prava svojine na predmetnoj nepokretnosti u korist tuženog ZZ.

Dana 31.01.2014. godine, između tuženog ZZ kao prodavca i tuženog II kao kupca, zaključen je ugovor o kupoprodaji Ov I br.14672, a kasnije 03.03.2014. godine i aneks tog ugovora Ov I br.14672/14, koji su za predmet imali dvorišnu porodičnu stambenu zgradu u ... br. .. . Na osnovu ovog ugovora, tuženi II je kod nadležne Službe za katastar nepokretnosti upisao svoje pravo svojine na ovoj nepokretnosti.

Nižestepeni sudovi najpre zaključuju da je ugovor od kupoprodaji od 01.09.1993. godine ništav s obzirom da sada pok. KK ovaj ugovor nije potpisala, niti je isti zaključen u formi propisanoj zakonom jer i pored konstatacije o izvršenoj overi ugovora u sudu, overa nije izvršena. Ništavost ovog ugovora povlači ništavost ugovora zaključenog između tuženih 31.01.2014. godine, budući da niko ne može preneti više prava nego što sam ima. Zbog toga eventualna savesnost tuženog II pri zaključenju ovog ugovora nije od značaja, pošto je za ništavost dovoljno da je ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, te je primenom odredbe člana 103. ZOO, odlučeno i o ništavosti ugovora od 31.01.2014. godine i aneksa ovog ugovora. Istovremeno je obavezan tuženi II koji se nalazi u posedu nepokretnosti, da istu preda tužiocima. Po stanovištu prvostepenog suda stvarna legitimacija tužilaca proizlazi iz činjenice da su pravni sledbenici pok. KK, te da je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O 1819/01 od 10.11.2006. godine, ovde tužilac AA postavljen za privremenog staraoca celokupne zaostavštine pok. KK sve do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka, zbog čega je kao privremeni staralac na osnovu člana 211. Zakona o nasleđivanju, ovlašćen i da u ime svih naslednika tuži, bude tužen, da naplaćuje potraživanje i uopšte da zastupa naslednike pa na pitanje aktivne legitimacije ne može imati uticaja to što u parnici ne učestvuju svi naslednici pok. KK. Po stanovištu drugostepenog suda, zakonski naslednici jedne strane ugovornice ne nalazi se u položaju nužnog suparničarstva, jer svaki od naslednika ima pravo da samostalno zahteva utvrđenje ništavosti ugovora koji je zaključio njegov pravni prethodnik, nezavisno od toga da li to zahtevaju i ostali sanaslednici, s obzirom da se zaštita ove vrste subjektivnog prava ne može usloviti saglasnošću drugih lica.

Međutim, po stanovištu Vrhovnog suda zaključak o ništavosti ugovora zaključenog između tuženih 31.01.2014. godine bez obzira na savesnost ugovorača, a samo zbog činjenice da je prethodni ugovor ništav, nije prihvatljiv.

Naime, u ovoj parnici nije se raspravljalo o pravu svojine na nepokretnostima koje su bile predmet oba ugovora o kupoprodaji, pošto tužioci u odnosu na tužene nisu postavili zahtev za utvrđenje prava svojine, već zahtev kojim se traži utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji koji su tuženima bili osnov za upis njihovog prava svojine u katastar nepokretnosti.

Ugovorom o prodaji obavezuje se prodavac da stvar koju prodaje preda kupcu tako da kupac stekne pravo svojine, a kupac se obavezuje da plati cenu (član 454. ZOO). Iz ovoga sledi da u pojmu ugovora o prodaji nije određeno da je prodavac vlasnik, već da je njegova obaveza da pravo svojine prenese na kupca. Prema tome, ugovor ima samo obligaciono dejstvo i na osnovu njega nastaju određena relativna prava. Pošto ugovor o prometu nema translativno dejstvo jer se njegovim zaključenjem svojina ne stiče, sama činjenica da ugovor kao prodavac zaključuje nevlasnik, ne vodi automatski ništavosti ugovora. Iz tih razlog, prodaja tuđe stvari, kako to propisuje odredba člana 460. ZOO, obavezuje ugovarače, odnosno ugovor zbog toga nije ništav, jer ukoliko kupac nije znao ili nije mogao znati da je stvar tuđa, može, ako se usled tog ne može ostvariti cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete.

Prema svemu rečenom, iako za punovažnost ugovora zaključenog između tuženih, sama činjenica što tuženi ZZ pravo svojine nije mogao steći na osnovu falsifikovanog ugovora, činjenica da nije bio vlasnik u momentu kada je zaključio ugovor sa tuženim II, za samu punovažnost njihovog ugovora, nije od značaja. Međutim, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, za pitanje punovažnosti samih ugovora koji su osnov sticanja prava svojine, činjenica savesnosti pribavioca, ovde tuženog II pri zaključenju ugovora o kupoprodaji sa tuženim ZZ, jeste bitna činjenica koju je trebalo utvrditi.

Prema odredbi člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Reč je o generalnoj klauzuli čiju sadržinu sud određuje u svakom konkretnom slučaju, s obzirom na konkretan posao čijem zasnivanju strane pristupaju. U slučaju ugovora o prometu nepokretnosti ona podrazumeva da prenosilac i pribavilac zasnivanju ugovornog odnosa pristupaju tako da zaključenjem ovog ugovora mogu ostvariti cilj koji su obostrano hteli, a to je da prenosilac prenese pravo svojine, a da ga sticalac stekne.

Odredbom člana 63. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br.72/2009 ... 65/2013), definisano je načelo pouzdanja u katastar nepokretnosti, tako što je propisano da su podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja. Međutim, to ne znači da je sticalac savestan samo zbog toga što je njegov prethodnik bio upisan u katastar kao vlasnik, jer se na načelo pouzdanja može pozvati samo savesno lice – lice koje nije znalo i nije moglo znati da njegov prethodnik to pravo nije imao, te da ga ni on ne može steći. Prema tome, izostalo je utvrđenje činjenice da li je tuženi II pri zaključenju ugovora postupao savesno, odnosno da li je znao, ili mogao znati da njegov prethodnik to pravo nije imao te da ni on to pravo ne može steći.

Takođe, prema odredbi člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Za utvrđenje ništavosti ugovora, pored okolnosti da je protivan prinudnom propisu prema odredbi člana 103. ZOO, potrebno je i da lice koje se na ništavost poziva, pokaže i dokaže svoj interes da ukazuje na ništavost tog ugovora, odnosno da se na istu poziva. Odredba člana 109. ZOO, kada govori o zainteresovanom licu, zapravo govori o postojanju aktivne legitimacije koju imaju ona lica koja bez utvrđenja ništavosti navedenog ugovora u konkretnom slučaju ne bi stekla imovinsko pravo u odnosu na predmet prometa. U konkretnom slučaju, tu zainteresovanost svakako imaju naslednici pok. KK, s obzirom na činjenicu da je utvrđena ništavost falsifikovanog ugovora navodno zaključenog između sada pok. KK i sada pok. JJ, jer bi u slučaju da bude utvrđena ništavost i ugovora zaključenog između tuženih, predmetna nepokretnost ušla u sastav zaostavštine pok. KK. Međutim, ostavinski postupak iza pok. KK, nije okončan, a prvostepeni sud utvrđuje da su tužioci pravni sledbenici pok. KK. Pojam pravnog sledbeništva širi je od pojma nasleđivanja (svaki naslednik jeste pravni sledbenik ali svaki pravni sledbenik nije naslednik) a u konkretnom slučaju izostalo je utvrđenje da li je reč o naslednicima, te o kakvom nasleđivanju je reč, odnosno po kom osnovu, te ukoliko je reč o zakonskim naslednicima, u kom naslednom redu su pozvani na nasleđe. Tužioci kao učesnici ostavinskog postupka svakako pretenduju na nasledstvo, ali to ne znači da ostavilju pok. KK i nasleđuju s obzirom da prema članu 8. stav 3. Zakona o nasleđivanju, naslednici bliže naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda.

S obzirom da činjenica savesnosti tuženog II pri zaključenju ugovora o prometu nepokretnosti sa ZZ, nije utvrđena, niti je utvrđeno da li su tužioci naslednici pok. KK koji bi bili pozvani na nasleđe njene zaostavštine, nižestepene presude su morale biti ukinute u delu koji se odnosi na ugovor zaključen između tuženih, kao i pogledu obaveze tuženog II da tužiocima preda u posed predmet ugovora o kupoprodaji, kao posledici ništavosti ovog ugovora. Pri ponovnom odlučivanju, prvostepeni sud imaće u vidu da je još u odgovoru na tužbu tuženi II predložio saslušanje više svedoka upravo na okolnosti od značaja za ocenu savesnosti, i od predloga nije odustao tokom postupka.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka u odnosu na tuženog II, s obzirom da ona zavisi od konačnog ishoda spora za ovog tuženog.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavi prvom izreke.

Međutim, revizija tuženog II izjavljena u preostalom delu u odnosu na zahtev tužilaca za ništavost ugovora od 01.09.1993. godine, nedozvoljena je, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Naime, u ovoj parnici povodom zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 01.09.1993. godine, tužioci su isti postavili u odnosu na tuženog ZZ, kao naslednika sada pok. JJ, navodnog kupca iz ugovora od 01.09.1993. godine. Tuženi II u parnici povodom ovog zahteva nije imao položaj stranke. Zbog toga je Vrhovni sud na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković