U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Mirjana Perović Marić, advokat iz ..., protiv tuženog DOO za proizvodnju, trgovinu i usluge „CO Markov“ iz Kikinde, čiji je punomoćnik Branislav Sivčev, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2867/23 od 17.01.2024. godine, u sednici održanoj 25.06.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2867/23 od 17.01.2024. godine u preinačujućem delu i ODBIJA žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Kikindi P1 44/23 od 28.09.2023. godine u delu koji se odnosi na poništaj rešenja, naknadu štete umesto vraćanja na rad u visini jedne zarade, naknadu štete zbog izgubljene zarade i troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po reviziji u iznosu od 136.500,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kikindi P1 44/23 od 28.09.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog i da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 04.06.2021. godine, da se obaveže tuženi da tužiocu isplati naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu u iznosu od 280.440,00 dinara, odnosno osam zarada zaposlenog, naknadu štete zbog izgubljene zarade za period od 22.05.2021. godine do 30.09.2021. godine, za period od 16.03.2022. godine do 30.07.2022. godine i za period od 02.12.2022. godine do dana presuđenja u mesečnim iznosima od po 35.055,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog iznosa do isplate i da se obaveže tuženi da u korist tužioca uplati pripadajuće doprinose obaveznog socijalnog osiguranja kod nadležnih organizacija socijalnog osiguranja za period od 22.05.2021. godine do 30.09.2021. godine, za period od 16.03.2022. godine do 30.07.2022. godine i za period od 02.12.2022. godine do presuđenja. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 285.825,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2867/23 od 17.01.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je delimično usvojena i prvostepena presuda delimično preinačena tako što je utvrđeno da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog i poništeno rešenje tuženog od 04.06.2021. godine i obavezan tuženi da tužiocu po osnovu naknade štete umesto vraćanja na rad isplati iznos od 35.055,00 dinara (jedna zarada), da mu po osnovu izgubljene zarade za period od 22.05.2021. godine do 30.09.2021. godine, za period od 16.03.2022. godine do 30.07.2022. godine i za period od 02.12.2022. godine do dana presuđenja isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava, kao i da u korist tužioca za navedene periode na dosuđene mesečne iznose izgubljene zarade uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje kod nadležnih službi. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka, tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 285.825,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate i obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 274.500,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke u preostalom delu žalba tužioca je odbijena, a prvostepena presuda u preostalom odbijajućem delu potvrđena. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 49.500,00 dinara. Stavom petim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na žalbu.

Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 08.10.2019. godine na poslovima ... . U periodu od 21.12.2020. godine do 21.05.2021. godine tužilac se kontinuirano nalazio na bolovanju. Bolovanje mu je zaključeno na osnovu ocene prvostepene lekarske komisije od 21.05.2021. godine iz razloga što nije blagovremeno upućen na prvostepenu lekarsku komisiju bez obrazloženja kašnjenja od strane izabranog lekara. U odluci ove lekarske komisije navedeno je da je prvi dan sprečenosti tužioca za rad 21.12.2020. godine a da mu je od dana 22.05.2021. godine prestala privremena spečenost za rad. Prvostepena komisija je 24.05.2021. godine u popodnevnim časovima svoju odluku putem mejla dostavila izabranom lekaru tužioca - lekaru opšte prakse dr BB. Ona je navedenu odluku unela u karton pacijenta sledećeg dana 25.05.2021. godine i u toku prepodneva telefonom pozvala tužioca i obavestila ga da mu je komisijski prestalo bolovanje sa datumom 21.05.2021. godine. Za postojanje navedene odluke lekarske komisije tuženi je saznao tako što je u ponedeljak 24.05.2021. godine pozvao izabranog lekara tužioca dr BB koji mu je rekao za odluku komisije. Na pismeni zahtev tuženog od 01.06.2021. godine lekar je izdao izveštaj o privremenoj sprečenosti tužioca za rad u kojem je kao prvi dan privremene sprečenosti za rad naveden 21.12.2020. godine, a poslednji 21.05.2021. godine. Po zaključenju bolovanja tužilac nije dolazio na posao 22, 24. i 25.05.2021. godine, a svoj izostanak nije opravdao. Dana 25.05.2021. godine tuženi je sačinio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 18. Ugovora o radu. Tuženi je tužiocu poštom, preporučenom pošiljkom poslao predmetno upozorenje, koje je tužilac primio 26.05.2021. godine. Tužilac se nije izjasnio na upozorenje, niti se u daljem periodu pojavio na poslu. Tuženi je 04.06.2021. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu po osnovu člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu, odnosno člana 18. stav 1. tačka 13. Ugovora o radu – neopravdano uzastopno izostajanje sa rada 3 radna dana ili neopravdano izostajanje sa rada više od 5 radnih dana sa prekidima u toku od 12 meseci. U obrazloženju rešenja navedeno je da je tužiocu zaključeno bolovanje sa danom 21.05.2021. godine, te da je bio u obavezi da se javi na rad 22.05.2021. godine, što tužilac nije učinio, niti se narednog dana javio na rad, te mu je poslato upozorenje o postojanju razloga za otkaz, na koje se tužilac nije izjasnio. Stoga su se stekli uslovi da se zbog učinjene povrede radne obaveze tužiocu otkaže ugovor o radu. Tužilac je u periodu od 01.10.2021. godine do 18.10.2021. godine, u periodu od 20.10.2021. godine do 15.03.2022. godine i u periodu od 01.08.2022. godine do 01.12.2022. godine bio zaposlen kod poslodavca Ekogradnja DOO za proizvodnju i ugrađivanje betonske galanterije Zrenjanin. Tužiocu je za poslednji mesec rada kod tuženog pre nego što je otvoreno bolovanje isplaćena zarada u iznosu od 35.055,00 dinara. Među strankama je nesporna visina zarade koju bi tužilac ostvarivao da je radio kod tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbene zahteve tužioca nalazeći da osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nije nezakonito. Tužilac je u periodu od 22. do 25.05.2021. godine (tri uzastopna radna dana) izostao sa posla a da svoj izostanak nije opravdao, ni lekarskom potvrdom o privremenoj sprečenosti za rad, niti na bilo koji drugi način, pri čemu je za odluku lekarske komisije kojom mu je bolovanje zaključeno 21.05.2021. godine saznao 25.05.2021. godine kada mu je izabrani lekar predao doznake za bolovanje za maj 2021. godine. Stoga je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret. Tuženi je pre donošenja osporenog rešenja tužiocu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz, pa kod izloženog nisu ispunjeni uslovi za poništaj rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu. Stoga je neosnovan i zahtev tužioca za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa iz člana 191. stav 1. i 5. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca u delu koji se odnosi na poništaj rešenja, kao i u delu koji se odnosi na naknadu štete u vidu izgubljene zarade, a delimično u odnosu na naknadu štete umesto vraćanja na rad. Po nalaženju drugostepenog suda iako nije sporna činjenica da tužilac nije dolazio na rad u periodu od 22. do 25.05.2021. godine i da svoj izostanak sa posla nije opravdao na strani tužioca ne postoji krivica za učinjenu povredu radne obaveze. Ovo stoga što tužilac sve do 25.05.2021. godine nije imao saznanje da mu je bolovanje zaključeno sa danom 21.05.2021. godine i da je zato bio u obavezi da se javni na rad narednog dana, odnosno 22.05.2021. godine. S obzirom da nije imao saznanje da mu je bolovanje zaključeno tužilac nije imao ni svest da svojim postupanjem, odnosno nedolaskom na posao u spornom periodu čini povredu radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu stavljena na teret. Zato je po nalaženju drugostepenog suda navedeno rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu nezakonito. Kod izloženog tužiocu pripada pravo na naknadu štete umesto vraćanja na rad u skladu sa članom 191. stav 5. Zakona o radu u visini od jedne zarade (35.055,00 dinara) imajući u vidu vreme provedeno u radnom odnosu i godine života tužioca. Tužilac ima pravo i na naknadu štete u vidu izgubljene zarade u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, u visini koja među strankama nije bila sporna, kao i na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje u skladu sa člnom 51. Zakona o obaveznom socijalnom osiguranju.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu tužiocu, zaposlenom kod tuženog na poslovima ..., otkazan je ugovor o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu i člana 18. stav 1. tačka 13. Ugovora o radu - neopravdano uzastopno izostajanje sa rada tri radna dana ili neopravdano izostajanje sa rada više od pet radnih dana sa prekidima u toku dvanaest meseci.

Prema odredbi člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...95/18) poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Ugovorom o radu zaključenim između parničnih stranaka 07.10.2020. godine članom 18. stav 1. tačka 13. predviđeno je da se povredom radne obaveze koja može biti osnov otkaza ovog ugovora smatra neopravdano uzastopno izostajanje sa rada tri radna dana ili neopravdano izostajanje sa rada više od pet radnih dana sa prekidima u toku dvanaest meseci.

Prema navedenoj zakonskoj odredbi uslov za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze je krivica zaposlenog za preduzetu radnju ili propuštanje, koja u konkretnom slučaju, po nalaženju Vrhovnog suda kod utvrđenog činjeničnog stanja na strani tužioca postoji. Tužilac je za odluku prvostepene lekarske komisije na osnovu koje mu je bolovanje zaključeno sa 21.05.2021. godine saznao 25.05.2021. godine, u toku prepodneva kada je o ovoj odluci obavešten od strane izabranog lekara opšte prakse. To znači da je tužilac od tog dana (25.05.2021. godine) imao svest da nema opravdanje za izostanak sa posla 22.05, 24.05. i 25.05.2021. godine, a ipak na posao nije došao ni tog dana, nije se javio poslodavcu, radi dostavljanja doznaka, niti svoj izostanak sa posla opravdao. Kod izloženog, tužilac je suprotno nalaženju drugostepenog suda imao i saznanje i svest o nedozvoljenosti ponašanja, zbog čega je njegov izostanak sa posla bio neopravdan. Stoga su se ostvarili razlozi za otkaz ugovora o radu predviđeni članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu i članom 18. stav 1. tačka 13. Ugovora o radu od 07.10.2020. godine. Tuženi poslodavac je poštovao proceduru propisanu odredbom člana 180. Zakona o radu, jer je tužioca pisanim putem upozorio na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu.

Kod izloženog, tužiocu je osporenim rešenjem zakonito prestao radni odnos, pa je s tim u vezi u smislu člana 191. stav 1. i 5. Zakona o radu neosnovan i tužbeni zahtev tužioca koji se odnosi na naknadu štete zbog izgubljene zarade, uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na iznose izgubljene zarade i naknadu štete umesto vraćanja na rad.

Kako je u navedenom delu preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tužioca, to je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, u traženom iznosu od 136.500,00 dinara koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije 49.500,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja parničnih radnji, kao i na ime sudskih taksi za reviziju u iznosu od 34.800,00 dinara i revizijsku odluku 52.200,00 dinara.

Na osnovu člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković