Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23), u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena neka druga bitna povreda postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod preduzeća „Pigment Trade“ doo u periodu od 03.05.2006. godine do 31.01.2008. godine, kada joj je, na osnovu rešenja tog preduzeća broj 2 od 03.01.2008. godine, prestao radni odnos. Tužilja je dana 27.03.2008. godine podnela tužbu protiv navedenog preduzeća radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanja na rad i naknade štete zbog izgubljene zarade. Tužba je dostavljena tuženom preduzeću 04.04.2008. godine. Rešenjem za privredne registre od 27.11.2009. godine, usvojen je zahtev podnosioca registracione prijave i iz registra privrednih subjekata brisan je privredni subjekat upisan kao „Pigment Trade“ preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu doo Beograd, V. Stepe broj 164, u likvidaciji. Veštačenjem od strane sudskog veštaka za ekonomsko finansijsku oblast, utvrđeno je da su prema bilansu stanja koji je sačinjen na dan okončanja likvidacije 25.11.2009. godine, u obavezi iz poslovanja navedenog preduzeća ostalo 116.000,00 dinara, da osnivački ulog iznosi 4.360,65 evra, a iskazana je i ukupna aktiva u iznosu od 116.000,00 dinara i ukupna pasiva (obaveze i kapital) od 116.000,00 dinara, koji u celini čine obaveze. Shodno tome prvostepeni sud je zaključio da po okončanju postupka likvidacije preduzeća bilo likvidacionog ostatka u ukupnom iznosu od 116.000,00 dinara. Tužilji nije upućeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz u skladu sa članom 180. Zakona o radu.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je imajući u vidu činjenicu da je sada tuženi BB bio jedini osnivač privrednog društva koje je likvidirano zaključio da je on pasivno legitimisan. Tužilji nije upućeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u skladu sa članom 180. Zakona o radu, što predstavlja bitnu povredu prava zaposlenog kome nije pružena prilika da se brani od tvrdnji koje postavlja poslodavac u smislu njegove radnopravne sigurnosti. Tuženi do završetka rasprave nije konačno opredelio o kakvoj povredi radne discipline je reč. Iz donetog rešenja ne može se zaključiti nikakva pojedinost niti vremensko, prostorno ili konkretno određenje povrede radnih obaveza i discipline od strane tužilje. To ukazuje na nezakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu. Dalje, odgovornost tuženog zasniva se i na činjenici da deo imovine koja je preostala, preneto na njega i postala je sastavni deo njegove imovine. Usvojio je tužbeni zahtev i poništio rešenje o prestanku radnog odnosa i obavezao tuženog na isplatu tri mesečne zarade, dok je u preostalom delu zahtev za isplatu većeg iznosa odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Zaključio je da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbe člana 374-365. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br.125/04), i da tuženi nije pasivno legitimisan te da nema mesta primeni člana 364. citiranog Zakona o privrednim društvima koje reguliše odgovornost nakon likvidacije. Sada označeni tuženi, nakon likvidacije privrednog društva „Pigment Trade“ doo od 27.11.2009. godine, je njegov osnivač BB, ali isti nije pasivno legitimisan u ovom sporu za utvrđenje nezakonitosti odnosno poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, samim tim i za naknadu štete kao posledice eventualne nezakonitosti takvog rešenja jer bez obzira što je sada tuženi bio osnivač pravnog lica, nema dokaza da je imovina koja je preostala nakon likvidacije pravnog lica postala deo njegove imovine. Stoga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda ovakva pravna argumentacija drugostepenog suda nije prihvatljiva.

Naime, iz izvedenih dokaza jasno proizlazi da pravni prethodnik tuženog nije ispoštovao odredbe člana 180. Zakona o radu. Tužilji nije dostavljeno upozorenje o postojanju osnova za otkaz ugovora o radu u skladu sa citiranim propisom što predstavlja bitnu povredu prava tužilje kao zaposlene jer joj nije pružena prilika da se brani od tvrdnji koje je naveo poslodavac u smislu njene radnopravne odgovornosti. Osim toga, pravni prethodnik tuženog nije opredelio o kakvoj povredi radne discipline je reč već je samo paušalno navedeno da se radi o nepoštovanju radne discipline, nepridržavanje propisa zaštite na radu i da je bilo kršenja pri dolasku na posao. Nikakavi drugi razlozi nisu navedeni. To ukazuje na pravilan zaključak prvostepenog suda da je rešenje nezakonito. Neprihvatljivi su i navodi drugostepenog suda da u konkretnom slučaju ne postoji pasivna legitimacija na strani tuženog BB.

BB kao jedini osnivač firme je pokrenuo postupak redovne likvidacije i ista je završena 27.11.2009. godine. Pre nego što je i pokrenut postupak likvidacije, tužilja je dostavila tužbu. Ista je dostavljena pravnom prethodniku tuženog 04.04.2008. godine. Veštačenjem je utvrđeno da je ostalo likvidacionog ostatka 116.000,00 dinara. U ovom slučaju radilo se o jednočlanom privrednom društvu čiji je osnivač sada označeni tuženi. Prema članu 364. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br.125/2004) (koji je važio u to vreme), propisano je da komanditori komanditnog društva, članovi društva sa ograničenom odgovornošću i akcionari AD za eventualno neizmirene obaveze ovih društava u likvidacionom postupku, odgovaraju posle okončanja tog postupka i brisanja društva iz registra solidarno do visine primljenog iznosa iz likvidacionog ostatka. Veštačenjem je utvrđeno da je likvidacioni ostatak 116.000,00 dinara a po sili zakona naznačeni likvidacioni ostatak postaje vlasništvo osnivača nakon likvidacije privrednog društva. Članom 350. stav 1. Zakona o privrednim društvima (stav 1) propisano je da privredno društvo dostavlja poznatim poveriocima pisano obaveštenje sa kopijom registracionih prijava o pokretanju postupka prestanka društva likvidacije. Stavom 2. naznačenog člana propisano je da obaveštenje iz stava 1. ovog člana sadrži (tačka 1) poštansku adresu gde se upućuje prijava potraživanja poverilaca; Tužilja je još pre pokretanja likvidacionog postupka, podnela tužbu i ista je dostavljena pravnom prethodniku tuženog – dana 04.04.2008. godine. Pravni prethodnik tuženog je znao za potraživanje poverioca pa tužilja kao poverilac nije ni imala obavezu da prijavljuje naznačeno potraživanje jer se radi o poznatom poveriocu.

Shodno svemu iznetom, Vrhovni sud je našao da je potrebno drugostepenu presudu preinačiti, žalbu tuženog odbiti i potvrditi prvostepenu presudu.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu člana 153. i 154. i člana 165. ZPP, pri čemu je tužilji priznat trošak za stručni sastav revizije u iznosu od 49.500,00 dinara, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković