Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog i raspoređen na poslove radnog mesta vodeći menadžer ogrevnog materijala u Ogranku ... . Tužiocu je otkazan ugovor o radu 26.08.2011. godine zbog povrede radne obaveze iz tačke 19. stav 11. ugovora o radu – neizvršavanje planova prometa i razlike u ceni od 50% u odnosu na usvojeni plan u tri meseca u toku godine i to za april, maj, jun i jul 2011. godine. Upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora tužilac je primio 25.08.2011. godine. Prethodno je tužilac dobio upozorenja 26.01.2010. godine, 07.06.2010. godine i 07.07.2011. godine da ne izvršava planove prometa i razliku u ceni od 50% u odnosu na usvojeni plan u tri meseca u toku godine i to za period jun – decembar 2009. godine, januar – maj 2010. godine, kao i april, maj i jun 2011. godine. Tužilac se izjasnio na navode iz upozorenja.

Rešenjem od 08.01.1983. godine tužilac je raspoređen na radno mesto sekretara, a ugovorom o radu od 01.11.2003. godine raspoređen na poslove direktora poslovnog centra za građevinski materijal i tehničku robu u ... . Rešenjem od 04.02.2008. godine tužiocu je ponuđeno da zaključi ugovor o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1. i člana 172. Zakona o radu, kojim je raspoređen na poslove izvršnog direktora Ogranka ... . Inspekcija rada je zapisnički konstatovala da je ugovorom o radu od 26.02.2009. godine, koji po svojoj sadržini odgovara aneksu ugovora o radu jer sadrži i ponudu za njegovo zaključenje, tužilac raspoređen na poslove vodećeg menadžera ogrevnog materijala u Ogranku ... .

Prema nalazu veštaka ekonomsko-finansijske struke, u spornom periodu od 01.04.2011. do 31.07.2011. godine u poslovnoj jedinici tuženog se nalazila roba na zalihi u vrednosti od 660.515,84 dinara do 1.061.727,10 dinara, da je planirana nabavka u tom periodu za vrednost od 5.650,303,92 dinara, da je u mesecu aprilu 2011. godine bilo izvršenje plana u visini od 3% u odnosu na plan nabavke, da je u istom procentu izvršen i plan prodaje, da je za mesec maj izvršen plan nabavke od 26% a prodaje od 14% u junu mesecu izvršenja plana nabavke u visini od 28%, a prodaje u visini od 20%, dok je plan nabavke u julu mesecu iznosio u visini od 21%, a prodaja od 24%, da je izvršenje plana razlike u ceni za mesec april u visini od 5%, maj 10%, jun 15% i jul 22% koje okolnosti su sadržane u osporenom rešenju. Tužiocu je prema nalazu veštaka u spornom periodu određen visok plan prodaje koji ne bi mogao da se ostvari sa 100% i u slučaju da je sva roba sa lagera prodata uzimajući kao primer nabavku ogrevnog materijala u mesecu maju 2011. godine i stanje na zalihama na dan 30.04.2011. godine, tako da i pored prodaje celokupnih zaliha tužilac objektivno ne bi mogao da ostvari planirani postotak nego samo procenat od 62,99.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i poništili rešenje o otkazu.

Poslodavac može na osnovu člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost i njegovo ponašanje i to ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebno znanje i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi.

Tužiocu je stavljeno na teret neizvršavanje planova prometa. Zadatak koji se postavlja zaposlenom mora biti objektivno izvodljiv – moguć u određenom vremenskom periodu (što se ispituje u svakom konkretnom slučaju). Da bi otkaz iz ovog otkaznog razloga bio zakonit potrebno je da zaposleni objektivno moguć zadatak nije ostvario svojom krivicom- nečinjenjem ili nedovoljnim činjenjem.

U ovom slučaju, zadatak koji je postavljen tužiocu nije bio objektivno moguć. Iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke proizlazi da se plan tužioca koji se odnosi na prodaju objektivno nije mogao ostvariti sa 100% i u najboljem slučaju prodaje celokupne robe sa lagera, te da je realno tužilac mogao u posmatranom periodu ostvariti deo planiranog postotka u visini od 62,99%. Čak i pod uslovom da je plan tuženog bio objektivno moguć, nisu postojali uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu jer tuženi kao poslodavac, na kome je teret dokazivanja da je učinjena povreda radne obaveze, nije dokazao da su na strani tužioca postojali propusti da poverene poslove obavlja savesno, kvalitetno i uredno, da obilazi kupce i nudi robu, da vrši nabavku robe od dobavljača sa kojim poslodavac ima zaključen ugovor. Kako na strani tužioca nema krivice za realizaciju previsoko postavljenog plana od strane tužioca, rešenje o otkazu je moralo biti poništeno.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić