U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ... i DD iz ..., koje zastupa punomoćnik Dragan Blagojević, advokat iz ..., protiv tuženih Kompanije ''ĐĐ'' u restrukturiranju, ..., Kompanije ''EE'' u restrukturiranju, ..., Agencije za privatizaciju Beograd, koju zastupaju punomoćnici Nenad Milovanović i Mirko Jovanović, advokati iz ... i Republike Srbije, koju zastupa Državni javni pravobranilac iz Beograda, radi duga, odlučujući o reviziji tužene Agencije za privatizaciju izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3606/14 od 29.05.2015. godine, u sednici veća od 31.01.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene Agencije za privatizaciju koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3606/14 od 29.05.2015. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene Agencije za privatizaciju izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3606/14 od 29.05.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 13147/10 od 11.04.2012. godine, u stavu I izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženu Kompaniju ''ĐĐ'' u restrukturiranju, Kompaniju ''EE'' u restrukturiranju, Agenciju za privatizaciju i Republiku Srbiju da tužiocima solidarno isplate iznose kako je to bliže navedeno u tom stavu izreke presude, kao preuranjen. U stavu II izreke, odbijen je zahtev tužilaca za oslobađanje od obaveze plaćanja sudske takse. U stavu III izreke, obavezani su tužioci da tuženima Kompaniji ''ĐĐ'' u restrukturiranju i Agenciji za privatizaciju solidarno isplate troškove parničnog postupka od po 30.185,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja. Posebnim rešenjem prvostepenog suda P1 13147/10 od 01.06.2012. godine obavezani su tužioci da tuženoj Republici Srbiji na ime troškova postupka solidarno isplate 56.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 7175/12 od 17.01.2013. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 13147/10 od 11.04.2012. godine i rešenje istog suda P1 13147//10 od 01.06.2012. godine.

Rešavajući o ustavnoj žalbi AA i BB, Ustavni sud je svojom odlukom Už 2049/2013 od 04.10.2013. godine našao da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 7175/12 od 17. januara 2013. godine i presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 13147/10 od 11. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje. Istom odlukom poništena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 7175/12 od 17. januara 2013. godine i određeno da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosilaca i ostalih tužilaca koja je izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 13147/10 od 11. aprila 2012. godine. Odlučeno je i da ta odluka Ustavnog suda ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

Postupajući po odluci Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je novom presudom Gž1 3606/14 od 29.05.2015. godine u stavu 1. izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 13147/10 od 11.04.2012. godine u delu stava I i stavu III izreke, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao Kompaniju ''ĐĐ'' u restrukturiranju, Kompaniju ''EE'' u restrukturiranju i Agenciju za privatizaciju da tužiocima solidarno isplate iznose kako je to navedeno u tom stavu presude u roku od 15 dana po prijemu presude. U stavu 2. izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 13147/10 od 11.04.2012. godine u delu stava I izreke, u odnosu na tuženu Republiku Srbiju. U stavu 3. izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 13147/10 od 01.06.2012. godine, a u stavu 4. izreke, obavezana su tuženi Kompanija ''ĐĐ'' u restrukturiranju, Kompanija ''EE'' u restrukturiranju i Agencija za privatizaciju da tužiocima solidarno naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 99.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena Agencija za privatizaciju je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe da se ujednači sudska praksa u skladu sa članom 395. ZPP.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 28/16 od 03.06.2016. godine predloženo je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije protiv navedene drugostepene presude, a u smislu člana 395. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 399. u vezi člana 395. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04 i 111/09) u vezi člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj i da je revizija osnovana.

Odredbom člana 395. ZPP je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbi člana 394. tog zakona kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije potrebno da se razmatraju pravna pitanja u opštem interesu, ujednači sudska praksa ili kada je potrebno novo tumačenje prava.

Tužena se u svojoj reviziji poziva na drugačiju sudsku praksu o odgovornosti tužene u konkretnom slučaju pri čemu je uz reviziju dostavila više odluka Privrednog apelacionog suda u kojima je u identičnoj činjenično-pravnoj situaciji pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženu Agenciju za privatizaciju, s tim što su te odluke donete nakon donošenja odluke Ustavnog suda Už 4639/12 od 30.05.2013. godine. Ustavni sud je u toj odluci izneo detaljne razloge vezane za odgovornost tuženih u konkretnoj situaciji, s tim što su kasnije odluke koje je Ustavni sud donosio po ustavnim žalbama, pa i odluka kojom je ukinuta ranije doneta presuda Apelacionog suda u Beogradu u ovom predmetu, upućivala na tu odluku kao osnovnu. Iz navedenog proizilazi da postoji neujednačena sudska praksa o napred navedenom pitanju, a to je razlog za odlučivanje ovog suda na način iznet u stav 1. izreke presude.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti je drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, a na koju ukazuje revizija.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tužene Kompanije ''ĐĐ'' u restrukturiranju i Kompanije ''EE'' u restrukturiranju. Po javnom pozivu evidentirani su kao radnici koji se prijavljuju za ostvarivanje novčane naknade u iznosu od po 200 evra po godini staža. Javni poziv navedene kompanije su objavile radi prijavljivanja lica koja ostvaruju pravo na novčanu naknadu u skladu sa Programom restrukturiranja kompanija, a kojim je predviđena isplata novčane naknade u visini od neto 200 evra za svaku punu godinu radnog staža, vreme provedeno na radu u efektivnom trajanju koji zaposleni i bivši zaposleni ostvaruju u tim kompanijama uključujući i zavisna društva koja su osnovana od tih kompanija i to zaključno sa 31.12.2007. godine, s tim što je bilo potrebno da su državljani Republike Srbije i da se dobije saglasnost za isplatu od strane Ministarstva finansija. Prijavljivanje za bivše zaposlene vršeno je u periodu od 09.06.2008. do 31.07.2008. godine. Tužioci su se nalazili u pregledu evidentiranih radnika po osnovu isplate navedene naknade, a socijalnim programom koji je sastavni deo programa restrukturiranja Kompanije ''ĐĐ'' predviđena je isplata novčane naknade u visini od 200 evra za svaku punu godinu radnog staža koji je zaposleni ostvario u Kompaniji ''ĐĐ'' uključujući i zavisna društva koja su osnovana od strane Kompanije ''ĐĐ'' i ''EE'' zaključno sa 31.12.2007. godine, a najviše do ukupnog iznosa od 20.660.600 evra, ako su državljani Republike Srbije i uz saglasnost na isplatu od strane Ministarstva finansija, s tim što je u uslov i da se to uradi nakon zaključenja transakcije ''dan ispunjenja'' za imovinske celine ... i .... Dan ispunjenja za imovinsku svojinu ... je nastupio 25.06.2008. godine, a za ... 29.05.2009. godine. U skladu sa važećim Programom restrukturiranja Agencija za privatizaciju je 01.06.2009. godine pismeno obavestila Ministarstvo ekonomije i regilonalnog razvoja da je za obe imovinske celine nastupio dan ispunjenja, te da bi Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja trebalo da se obrati Ministarstvu finansija za saglasnost na isplatu novčane naknade zaposlenima i bivšim zaposlenima te dve kompanije. Nakon što se nadležno ministarstvo obratilo Ministarstvu finansija u vezi isplata novčanih naknada, to ministarstvo je dopisom od 03.07.2009. godine dalo mišljenje da je moguće prihvatiti isplatu naknade iz sredstava budžeta samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstava predviđenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu odnosno bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta Republike Srbije.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan: u odnosu na tužene Kompanije ''ĐĐ'' ''EE'' u restrukturiranju, tužbeni zahtev je neosnovan zbog toga što je preuranjen obzirom da nije pribavljena prethodna saglasnost Ministarstva finansija za isplatu. Što se tiče tuženih Agencije za privatizaciju i Republike Srbije u odnosu na njih tužbeni zahtev je neosnovan zbog nedostatka pasivne legitimacije.

Međutim, drugostepeni sud, postupajući po odluci Ustavnog suda je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca osnovan u odnosu na Kompanije ''ĐĐ'' i ''EE'' u restrukturiranju, kao i u odnosu na Agenciju za privatizaciju, dok je neosnovan u odnosu na tuženu Republiku Srbiju zbog nedostatka pasivne legitimacije pa je u skladu sa tim i odlučeno na način kako je navedeno.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud da u konkretnom slučaju postoji osnov za odgovornost tužene Agencije za privatizaciju za isplatu spornog potraživanja tužiocima solidarno sa tuženim kompanijama.

Tužioci su u tužbi i tokom postupka isticali da je tužena Agencija pokrenula, usvojila i sprovodi postupak restrukturiranja tuženih kompanija, ali da sprečava isplatu potraživanja tužiocima iako za to postoje sredstva. U svom odnosu prema subjektima privatizacije tužena Agencija nastupa kao garant za ostvarivanje Programa restrukturiranja i time i socijalnog programa koji je tužiocima priznao sporno pravo. Iz navedenog proizilazi da tužioci smatraju da tužena Agencija svojim nepravilnim i nezakonitim radom onemogućava ostvarivanje njihovog potraživanja, pa je zbog toga odgovorna, a osim toga ona je po svojoj zakonskoj ulozi garant – jemac za realizaciju njihovog potraživanja.

Zakon o privatizaciji (''Službeni glasnik RS'' 38/01... 123/07), koji je važio u vreme kada su tužioci stekli pravo na novčanu naknadu koju potražuju, u članu 4. stav 1. je predvideo da su subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije, pored ostalih, i Agencije za privatizaciju. U članu 5. stav 1. je utvrđeno da Agencija za privatizaciju je pravno lice koje prodaje kapital odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u skladu sa zakonom, a da će se položaj prava dužnosti i druga pitanja od značaja za rad Agencije urediti posebnim zakonom. Taj poseban zakon je Zakon o Agenciji za privatizaciju (''Službeni glasnik RS'' 38/2001 i 135/2004) koji članom 1. osniva Agenciju za privatizaciju radi promovisanja, iniciranja, sprovođenja i kontrole postupka privatizacije. Agencija prema članu 2. stav 2. tog zakona ima svojstvo pravnog lica sa pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim tim zakonom i Statutom. U okviru poslova koje je zakon stavio Agenciji u nadležnost stoji i da ona pokreće inicijativu za izradu Programa restrukturiranja, s tim što Uredba o postupku i načinu restrukturiranja subjekta privatizacije (''Službeni glasnik RS'' 52/05) detaljnije reguliše ulogu i ovlašćenja Agencije vezanu za izradu Programa restrukturiranja, kao i da se Program restrukturiranja smatra donetim kada Agencija donese odluku o prihvatanju tog programa. Nema odredbe u zakonu koja bi obavezivala Agenciju za privatizaciju da iz svojih sredstava vrši isplate potraživanja koja su predmet ovog spora, niti da je Agencija garant tih potraživanja, te je u tom delu osnovan navod iz revizije tuženog. Međutim, tužioci su tvrdili da postoji osnov za odgovornost tužene Agencije i u tome što je ona svojim nepravilnim radom onemogućila isplatu potraživanja tužiocima, a što upućuje na primenu člana 172. ZOO. Tom odredbom zakona je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, pri čemu je uslov za tu odgovornost postojanje štete, nepravilan ili nezakonit rad organa i uzročno-posledična veza između nastale štete i rada organa. Kod činjenice da tužioci nisu ostvarili svoje potraživanje koje je predmet ovog spora te da je time došlo do umanjenja njihove imovine nema sumnje da šteta iz člana 154. ZOO postoji.

Pored napred navedenih odredaba, Zakon o privatizaciji sadrži i odredbe po kojima se Program restrukturiranja smatra donetim kada Agencija donese odluku o njegovom prihvatanju (član 23. stav 8), da Program restrukturiranja donet u skladu sa tim zakonom ima snagu izvršne isprave i da se smatra ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca koja su u njemu utvrđena (član 23a stav 1) i da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju na račun Agencije (član 41b stav 1). U konkretnom slučaju, sve napred navedeno je prisutno: Agencija je prihvatila Program restrukturiranja koji je u sebi sadržao socijalni program kojim je utvrđena visina potraživanja zaposlenih i bivših zaposlenih na ime ovde sporne novčane naknade iz sredstava ostvarenih od prodaje imovine subjekta privatizacije, utvrđen je tzv. ''dan ispunjenja'', odnosno dospelost koja je nastupila za imovinske celine ''...'' i ''...''. Dakle, ne samo da je postojala izvršna isprava o dospelom potraživanju nego su i na računu Agencije morala da budu sredstva ali i pored toga tužiocima nije isplaćen pripadajući iznos jer se Agencija obraćala jednom, pa drugom ministarstvu te je između tih organa nastao spor oko toga iz kojih sredstava treba izvršiti isplatu tužiocima – da li iz budžeta, za šta je potrebna saglasnost Ministarstva finansija koja nije data ili iz sredstava dobijenih prodajom pomenutih imovinskih celina. Agencija sa svoje strane tvrdi da u Programu restrukturiranja nije utvrđen način realizacije i izvor sredstava za isplatu ovde sporne naknade. Imajući u vidu pomenutu ulogu Agencije u donošenju Programa restrukturiranja njegove eventualne nepreciznosti se moraju tretirati i kao propusti tužene Agencije. Posledica svega toga je da potraživanje tužilaca nije namireno i zbog nepravilnog rada Agencije na koji način su prisutni svi uslovi za njenu odgovornost za naknadu štete po članu 172. stav 1. ZOO (o svemu navedenom se već izjasnio Ustavni sud u svojoj odluci Už 4639/12 od 08.05.2013. godine).

Ovaj sud je imao u vidu da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (''Službeni glasnik RS'' 112/15) sa 01. februarom 2016. godine prestala sa radom Agencija za privatizaciju. Međutim, kako je ovaj spor pravnosnažno okončan i na pravnosnažnu presudu izjavljena revizija pre pomenutih izmena zakona, kojima je pored ostalog uređeno i pitanje pravnog sledbeništva tužene Agencije, to navedene izmene zakona nisu od uticaja na odlučivanje o izjavljenoj reviziji.

Sve napred navedeno su razlozi zbog kojih je revizija tužene Agencije odbijena na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić