Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Branislava Bosiljkovića, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Volarević, advokat iz ..., protiv tuženih BB, čiji je punomoćnik Aleksandar Andrić, advokat iz ..., i VV, čiji je punomoćnik Jovan Memarović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3056/18 od 10.12.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 14.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3056/18 od 10.12.2018. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog BB izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3056/18 od 10.12.2018. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog BB za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici P1 624/18 od 24.09.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu za period od 01.03.2015. godine do 01.09.2015. godine, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada solidarno isplate iznos od 8.808,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.08.2018. godine do isplate, kao i iznos od 3.058,35 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu za isti period na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, solidarno isplate iznos od 10.662,66 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.08.2018. godine do isplate, kao i iznos od 3.966,81 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 41.400,00 dinara, u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3056/18 od 10.12.2018. godine, odbijene su žalbe tuženih i potvrđena presuda Osnovnog suda u Subotici P1 624/18 od 24.09.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni potreba novog tumačenja prava, imajući u vidu i stav izražen u presudama ovog suda Rev2 1112/2016 od 28.12.2016. godine i Rev2 2614/2016 od 08.02.2017. godine. Naime, u konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi BB da tužiocu, solidarno sa tuženim VV, za traženi period do statusnih promena isplati na ime naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora dosuđene iznose. Pravilno se u nižestepenim presudama zaključuje da se iz utvrđenog radnog časa prema članu 5. stav 6. Aneksa Kolektivnog ugovora ne može zaključiti koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za godišnji odmor i da li je tuženi isplaćivao naknadu ovih troškova zaposlenima, pa i tužiocu, a nakon izmene Kolektivnog ugovora Aneksom od 20.06.2014. godine nije došlo do uvećanja zarade zaposlenih. Sledom rečenog, pravo zaposlenih na isplatu navedenih naknada je samo deklaratorno navedeno u izmenama Kolektivnog ugovora, a tuženi nije dokazao da je vršio obračun i isplatu tužilji po tom osnovu.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, u ovoj vrsti sporova, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kom članu revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je Osnovnom sudu u Subotici dana 26.03.2018. godine, a kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 70.000,00 dinara, s tim da je podneskom tužioca od 30.08.2018. godine smanjen tužbeni zahtev na iznos od 19.470,94 dinara, koji iznos ujedno predstavlja i vrednost pobijenog dela pravnosnažne presude po reviziji tuženog BB.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tuženog BB nije dozvoljena u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima postupka po reviziji, sadržana u stavu trećem izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. ZPP. Tuženi BB nije uspeo u ovom postupku, pa zato nema pravo na naknadu troškova postupka po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić