Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1104/18 od 06.11.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Somboru P 458/18 od 22.05.2018. godine u delu stava trećeg izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 143,96 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem u vreme isplate, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos glavnice od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem u vreme isplate počev od 04.05.2018. godine do isplate, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem a nepreinačenom delu, prvostepena presuda potvrđena, a žalba tužene je odbijena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odlučuje primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog postojanja potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP samo u delu kojim je odlučeno o novčanom zahtevu tužioca, jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu u navedenom delu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 20.07.2012. godine zaključile ugovor o dinarskom kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranog kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita broj .., kojim je tužiocu odobren stambeni kredit u iznosu od 20.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita. Predmetnim ugovorom je takođe predviđeno da tužilac pored kamate tuženoj plaća jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva i puštanja kredita u opticaj u iznosu od 100 evra. Članom 8. predmetnog ugovora tužilac se obavezao da po osnovu obrade troškova kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati tuženoj banci jednokratnu naknadu u visini od 0,50% od iznosa odobrenog kredita iz člana 1. ugovora. Tužilac je banci dana 20.07.2012. godine uplatio taj iznos (100 evra u dinarskoj protivvrednosti). Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke od 04.05.2018. godine, zakonska zatezna kamata obračunata na iznos od 100 evra od dana kada su troškovi isplaćeni tuženoj (20.07.2012. godine) do dana veštačenja iznosi 43,96 evra, odnosno, prema srednjem kursu NBS na dan veštačenja (1 evro = 118,1901 dinara) iznos od 5.195,63 dinara. Dinarska protivvrednost 100 evra koju je tužilac tuženoj platio na dan te isplate prema srednjem kursu NBS iznosi 11.722,00 dinara (1 evro = 117,22).

Tužilac je sudu podneo tužbu dana 27.02.2018. godine, s tim da je istu preinačio povećanjem tužbenog zahteva podneskom od 16.05.2018. godine tako što je predložio da se utvrdi ništavost ugovorne odredbe člana 8. tačka 1. i da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 17.014,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine kao dana veštačenja do isplate.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su utvrdili ništavost predmetne ugovorne odredbe i u vezi sa tim usvojili tužbeni zahtev tužioca za isplatu novčanog iznosa naplaćenog po osnovu naknade na ime troškova obrade kredita, s tim da je prvostepeni sud stavom trećim izreke obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 11.722,00 dinara, kao dinarsku protivvrednost iznosa od 100 evra prema srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.05.2018. godine kao dana veštačenja do konačne isplate, kao i iznos od 5.195,63 dinara (koji iznos predstavlja obračunatu zakonsku zateznu kamatu na isplaćeni iznos na ime naknade počev od dana isplate tuženoj do dana veštačenja), dok je drugostepeni sud odluku u tom delu preinačio tako što je obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 143,96 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem u vreme isplate sa zateznom kamatom na iznos glavnice od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem u vreme isplate počev od 04.05.2018. godine do isplate.

Drugostepena presuda u tom preinačujućem delu nije u skladu sa pravnim stavovima apelacionih sudova Republike Srbije, kao ni Vrhovnog kasacionog suda. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakva odluka drugostepenog suda o novčanom zahtevu tužioca je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, tužilac je u ovom postupku zahtev za isplatu zasnovao na sticanju bez osnova, odnosno, tražio je da tužena vrati ono što je stekla na osnovu naplaćene naknade na ime troškova obrade kredita po osnovu ugovorne odredbe za koju je pravnosnažno utvrđeno da je ništava.

U situaciji kada se utvrdi ništavost ugovorne odredbe, ono što je banka naplatila primenom ništave ugovorne odredbe, mora da vrati. Što se tiče valute u kojoj novčani iznos treba banka da vrati, predmetna naplata naknade određena u procentualnom iznosu od ukupnog iznosa stambenog kredita (20.000 evra), što znači da je obaveza iskazana u stranoj valuti, ali da se ispunjava u dinarima, zbog čega banka treba da vrati dinarski iznos, odnosno, ono što je korisnik kredita isplatio, a prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka proizilazi da je prema srednjem kursu NBS na dan isplate (20.07.2012. godine) banci isplatio iznos od 11.722,00 dinara, te da zakonska zatezna kamata na navedeni iznos počev od tog dana kao dana isplate do dana veštačenja iznosi 43,96 evra, odnosno, dinarsku protivvrednost od 5.195,63 dinara. Što se tiče kamate, banka je nesavesna imajući u vidu da se utvrđuje ništavost ugovorne odredbe zbog postupanja protivno načelima Zakona o obligacionim odnosima koji se tiču jednakosti uzajamnih davanja, savesnosti i poštenja i drugih načela, pa u takvoj situaciji kamata se mora obračunavati od dana kada je banka stekla više nego što joj pripada, a shodno članu 214. ZOO.

Iz navedenih razloga, na osnovu čl. 404. i 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke.

Odlučujući o reviziji tužene u delu kojim je utvrđena ništavost predmetne ugovorne odredbe, odnosno u potvrđujućem delu stava prvog izreke, Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je u vršenju nadležnosti iz člana 31. Zakona o uređenju sudova, na sednici Građanskog odeljenja od 22.05.2018. godine usvojio pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova obrade kredita. Prema tom stavu: banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezao da banci plati troškove kredita nije ništava, pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita; troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Drugostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu je u skladu sa usvojenim pravnim stavom. Tužena nije dokazala da je pre zaključenja ugovora o kreditu tužiocu uručila ponudu koja je sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, a na njoj je bio teret dokazivanja te činjenice u smislu člana 231. ZPP. Zbog toga o posebnoj reviziji tužene u ovom delu nije potrebno odlučivati u cilju ujednačavanja sudske prakse.

S obzirom da po oceni revizijskog suda nema ni drugih zakonom propisanih razloga za dozvoljenost posebne revizije tužene u ovom delu, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Pobijanom presudom, imajući u vidu označenu vrednost predmeta spora, pravnosnažno je okončan postupak u sporu male vrednosti iz člana 468. stav 1. ZPP. Prema članu 479. stav 6. istog zakona, protiv odluke drugostepenog suda ( u postupku u sporu male vrednosti) nije dozvoljena revizija.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odluku sadržanu u stavu petom izreke, doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. ZPP, tako što je odbio zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da tužena nije postigla uspeh sa izjavljenom revizijom, pa zato nema pravo na naknadu troškova postupka po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s. r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić