Protiv drugostepene odluke tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. i 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 87/18) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti niti povrede postupka na koje ukazuje revizija. Drugostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev time što je tužiocu za period od 14.07.2006. do 25.06.2007. godine dosudio iznos naknade od po 22.000,00 dinara iako u prvostepenoj presudi nije naveden taj iznos zbog toga što je nesporno među strankama da se radilo o iznosu zarade od 22.000,00 dinara kako je to određeno članom 7. Ugovora o radu od 19.05.2006. godine koji je zaključen između tužioca i pravnog prethodnika tuženog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tuženog doneo je 14.07.2006. goedine rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu sa 15.07.2006. godine. U periodu od 01.08.2006. do 27.07.2010. godine tužilac je bio prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje kao nezaposleno lice i nije bio korisnik novčane naknade. Tužilac je 19.05.2006. godine zaključio ugovor o radu sa direktorom pravnog prethodnika tuženog po kom osnovu je raspoređen na radno mesto ... na neodređeno vreme i određena mu je mesečna neto zarada od 22.000,00 dinara. U ovoj parnici tužilac je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje pravnog prethodnika tuženog od 14.07.2006. godine o prestanku radnog odnosa kao i da se obaveže tuženi kao pravni sledbenik da ga vrati na rad i da mu u periodu koji je naveden isplati pripadajuću naknadu zarade. Pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1 394/06 od 22.05.2008. godine poništeno je rešenje pravnog prethodnika tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad što je tuženi i uradio 19.07.2010. godine. Nakon toga, rešenjem tuženog od 21.07.2011. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu sa 18.10.2010. godine zbog prestanka potrebe za radom tužioca uz isplatu otpremnine. U ovom postupku obavljeno je veštačenje preko veštaka finansijske struke, utvrđeni su pojedinačni mesečni iznosi pripadajuće razlike izgubljene zarade i u skladu sa tim prvostepeni sud je tužiocu dosudio iznose kako je navedeno a odbio je zahtev za isplatu zarade za period od 14.07.2006. do 25.06.2007. godine našavši da je u tom delu osnovan prigovor tuženog o zastarelosti potraživanja. Međutim, drugostepeni sud smatra da u tom periodu potraživanje nije zastarelo, pa je tužiocu dosudio i potraživanje za taj period.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/2005 i 61/2005) u članu 191. je propisao pravne posledice nezakonitog otkaza. Pored vraćanja zaposlenog na rad, a što je tužiocu u konkretnom slučaju omogućeno pravnosnažnom delimičnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1 394/06 od 22.05.2008. godine, zakon propisuje obavezu poslodavca da zaposlenom naknadi štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu. U ovoj parnici tužilac je u tužbi koju je podneo 26.09.2006. godine tražio da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu, da ga tuženi vrati na posao, te da mu nadoknadi manje isplaćenu zaradu za period od 01.01.2006. do 15.07.2006. godine. Pošto je o prva dva zahteva odlučeno preostalo je da se u ovoj parnici odluči i o isplati naknade zarade s`tim što je kasnije tokom postupka tužilac u tom delu precizirao svoj zahtev navodeći mesečne iznose i periode za koje te iznose potražuje. S`obzirom da je tužilac zahtev za naknadu štete po osnovu izgubljene zarade istakao još u samoj tužbi, ne može se prihvatiti stav revizije da se radi o zastarelom potraživanju po ovom osnovu u određenom periodu bez obzira što je tužilac kasnije te iznose precizirao kako je već navedeno. Nižestepeni sudovi nalaze da je ugovorena zarada između tužioca i pravnog prethodnika tuženog iznosila 22.000,00 dinara mesečno te da je to osnovni iznos prema kome treba obračunavati i tužiocu dosuditi razliku izgubljene zarade. Veštačenjem tokom postpuka je ta razlika utvrđena i ista je tužiocu dosuđena delimično prvostepenom presudom a u jednom delu drugostepenom kako je navedeno. Tuženi u toku postupka ističe da je tužiocu zarada iznosila 8.000,00 dinara ali imajući u vidu ugovor o radu koj je tuženi zaključio sa pravnim prethodnikom tuženog, takav stav nije prihvatljiv. S`obzirom da se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravo tužioca na naknadu štete u visini izgubljene zarade za navedeni period, a da je pobijanje pojedinačnih iznosa činjenično pitanje o kome ovaj sud ne može da vodi računa, odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić