U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nevena Brkić, advokat iz ..., protiv tuženog „Goša montaža“ AD iz Beograda, čiji je punomoćnik Ivan Vujić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj sednici održanoj 27.05.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tuženog, pa se UKIDAJU presuda Apelacionog suda u P1 336/2015 od 12.06.2017. godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 336/2015 od 12.06.2017. godine, stavom prvim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog viška zaposlenih od 10.07.2015. godine. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba u pogledu zahteva da se tužilac rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim radom. Stavom četvrtim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 150.750,00 dinara (stav četvrti).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4534/17 od 20.09.2018. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz razloga propisanih u članu 407 ZPP, a u suštini zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog 1998. godine. Sa svojstvom zaposlenog na neodređeno vreme obavljao je poslove ... . Nakon izmene akta o sistematizaciji radnih mesta od septembra 2014. godine, po zaključenom aneksu ugovora o radu tužilac je raspoređen da obavlja poslove ... . Rešenjem tuženog od 10.07.2015. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu sa svim pratećim aneksima, zbog toga što je usled tehnoloških, ekonomskih, organizacionih promena i smanjenog obima posla prestala potreba za obavljanjem poslova koje je obavljao, a poslodavac nije mogao da mu obezbedi drugi odgovarajući posao ili osposobljavanje za rad na drugim poslovima, niti upućivanje na rad kod drugog poslodavca. Rešenjem je utvrđeno pravo tužioca na otpremninu u iznosu od 256.132,32 dinara, i upućen je da se prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi ostvarivanja prava za slučaj nezaposlenosti.

Donošenju rešenja od 10.07.2015. godine čija se zakonitost osporava, prethodila je odluka Izvršnog odbora tuženog od 22.06.2015. godine kojom je utvrđeno da prestaje potreba za radom 29 zaposlenih zbog smanjenog obima posla i ovlašćuje generalni direktor da utvrdi kojim zaposlenima u društvu prestaje radni odnos po ovom osnovu. Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 30.06.2015. godine, smanjen je broj izvršilaca na poslovima ... pripreme i održavanja prve grupe, tako da umesto dva izvršilaca bude jedan izvršilac, pa kako je tužilac ocenjen nižom ocenom od drugog zaposlenog na istim poslovima, tužilac je proglašen viškom za čijim je radom prestala potreba. Prvostepeni sud je utvrdio da pre donošenja osporenog rešenja tuženi nije ponudio tužiocu raspoređivanje na druge poslove.

Polazeći od sadržine osporenog rešenja i ostalih činjenica koje je utvrdio, prvostepeni sud je poništio rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu kao nezakonito. Drugostepeni sud je podržao stav prvostepenog suda o nezakonitosti osporenog rešenja jer ne sadrži razloge zbog kojih je baš tužilac proglašen zaposlenim za čijim je radom prestala potreba. Prema datim razlozima drugostepeni sud je u vidu imao regulativu člana 179. stav 5. tačka 1. i člana 193. Zakona o radu i Kolektivnog ugovora tuženog u delu koji se odnosi na određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba i primenu kriterijuma (član 102. i 103. KU), pa je tumačio da kod takve pravne regulative, rešenje o otkazu ugovora o radu usled smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima mora da sadrži i navode o činjenicama vezanim za primenu kriterijuma, i to navode ko je i kako ocenio rezultate rada svih izvršilaca na tim poslovima. Uz izneto, drugostepeni sud je naveo da do zaključenja glavne rasprave tuženi nije osporio navode tužioca da nije upoznat sa ocenom svojih rezultata rada i rezultata rada drugog izvršioca na istim poslovima datom od strane neposrednog rukovodioca za period od 01.07.2014. godine do 30.06.2015. godine, niti da je ona objavljena na oglasnim tablama kod poslodavca, te da bez uticaja ostaju navodi da je donošenju osporenog rešenja prethodilo ocenjivanje rezultata rada.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da nije predviđeno da se ocena o rezultatima rada zaposlenih javno objavljuje na oglasnoj tabli, da to nije propisano ni zakonom, ni Kolektivnim ugovorom. Ističe se da ocenjivanje predstavlja autonomno pravo poslodavca, da je uporedna ocena integrisana u odlučivanje poslodavca, da se tek donošenjem rešenja o otkazu ugovora o radu odlučuje o pravu i u smislu člana 193 Zakona o radu zaposlenom daje mogućnost sudske zaštite. Revident smatra da u situaciji postojanja uporedne ocene dvojice izvršilaca na istim poslovima, od kojih je jedan višak po izmenjenom aktu o sistematizaciji, upitno ne može biti zbog čega je prednost data drugom izvršiocu kao bolje vrednovanom, odnosno zbog čega je tužilac morao biti proglašen tehnološkim viškom, kao i da je opravdan razlog za prestanak radnog odnosa naveden u obrazloženju pobijanog rešenja o otkazu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u konkretnom slučaju ne može prihvatiti stanovište nižestepenih sudova. Okolnost da u narativnom delu obrazloženja rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu, nije naveden primenjeni kriterijum kod određivanja tužioca kao viška za čijim je radom prestala potreba, ne čini rešenje nezakonitim. U vidu se mora imati celokupna sadržina rešenja. Prema sadržini uvoda, dispozitiva i obrazloženja rešenja, kao celine, treba objektivno sagledati da li je tužiocu moglo ostati nejasnim iz kojih je razloga njemu kao višku otkazan ugovor o radu i kako je određen kao višak, odnosno da li rešenje zadovoljava formu i sadržinu kojom se obezbeđuje standard razumljive zasnovanosti na opravdanom razlogu. Navođenje tačno određenog člana Kolektivnog ugovora koji se odnosi na primenu kriteriju za određivanje viška zaposlenih, ne ostaje bez uticaja, bez obzira u kojem je elementu rešenja sadržano. Drugo, zakonitost rešenja nije uslovljena saznanjem zaposlenog o ocenjivanju rezultata rada u sklopu primene kriterijuma propisanih Kolektivnim ugovorom, radi utvrđenja za čijim je radom prestala potreba i odlučivanja o tome.

Prema članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005....75/2014), zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Članom 185. stav 1. istog Zakona, propisano je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku.

U postupku ocene o zakonitosti rešenja poslodavca o prestanku radnog odnosa zaposlenom kao višku, sud ceni da li je poslodavac sproveo zakonom propisani postupak, kao i da li je primenio i da li je pravilno primenio kriterijume za određivanje viška zaposlenih, ali nije ovlašćen da ceni i pravilnost odluke poslodavca o ocenjivanju zaposlenih koje je prethodilo donošenju rešenja o otkazu.

U konkretnom slučaju, poslodavac nije imao obavezu donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih. To nije sporno. U situaciji organizacione promene, smanjenjem broja izvršilaca na istim poslovima, poslodavac je imao obavezu da primeni kriterijume za određivanje viška i da se relevantnim kriterijumima rukovodi kod odlučivanja kojem od zaposlenih prestaje radni odnos.

Kolektivnim ugovorom tuženog utvrđeni su kriterijumi na osnovu kojih se određuje ko od zaposlenih predstavlja višak, pri čemu su rezultati rada zaposlenih predviđeni kao osnovni kreterijum za određivanje viška zaposlenih, a utvrđeni su i dopunski kriterijumi čijoj primeni ima mesta tek ukoliko zaposleni ostvaruju iste rezultate rada. Ocenom o rezultatima rada mora biti obuhvaćen period od najmanje godinu dana (član 103.stav 3. KU). U pogledu ocenjivanja rezultata rada, tužilac se izjasnio da je upoznat sa ocenjivanjem u 2014. godini. Tuženi je priložio ispravu o ocenjivanju rezultata rada za jednogodišnji period koji prethodi rešenju od 10.07.2015. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu. Verodostojnost priložene isprave poslodavca o ocenjivanju tužioca i uporednog radnika za period od 01.07.2014. godine do 30.06.2015. godine, tužilac je osporio. Suprotno shvatanju drugostepenog suda, bez uticaja ne može ostati neraspravljeno pitanje da li je pre donetog rešenja kod poslodavca izvršeno ocenjivanje rezultata rada tužioca i uporednog radnika, u skladu sa Kolektivnim ugovorom tuženog. Ovo pitanje uživa značaj za ocenu o zakonitosti postupanja poslodavca, u sklopu dužnosti primene kriterijuma kod odlučivanja kojem će od dvojice zaposlenih na istim poslovima dati prednost, a kojem će kao višku otkazati ugovor o radu. To znači da je potrebno utvrditi da li je na koji način propisan Kolektivnim ugovorom vrednovan rad tužioca u odnosu na drugog zaposlenog na istim poslovima, pa oceniti uticaj tih činjenica na ocenu o zakonitosti osporenog rešenja, pri tom imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja.

Iz razloga što su nedostaci u utvrđenom činjeničnom stanju, uslovljeni pogrešnom materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, obe odluke su morale biti ukinute i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić