Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3264/2019
24.06.2020. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Avramov Duško, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ DOO iz ..., koga zastupa Janić Strahinja, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2990/18 od 10.06.2019. godine, u sednici održanoj 24.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2990/18 od 10.06.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 526/18 od 10.07.2018. godine, odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca, a eventualni tužbeni zahtev delimično usvojen i obavezan tuženi da mu isplati na ime neisplaćene zarade za rad na dan praznika 8.096,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.07.2017. godine do isplate; na ime neisplaćene uvećane zarade za rad noću 27.149,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.07.2017. godine do isplate; na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2012/13 31.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.05.2013. godine do isplate; na ime neisplaćene naknade troškova za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu 14.593,00 evra sa kamatom utvrđenoj na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena od presuđenja do konačne isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 400.507,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos parničnih troškova za period od dana presuđenja do dana izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2990/18 od 10.06.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena i prvostepena presuda u delu kojim je eventualni tužbeni zahtev delimično usvojen, delimično preinačena, tako da je tužbeni zahtev za naknadu troškova za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu preko iznosa od 7.403,00 evra do iznosa od 14.593,00 evra u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na evre na dan plaćanja i sa referentnom kamatnom stopom Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena počev od presuđenja do isplate odbijen. Stavom drugim izreke, preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka, tako što je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 183.339,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate odbijen. Stavom trećim izreke, u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu potvrđena. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 44.460,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 15.12.2009. do 20.04.2013. godine na neodređeno vreme na poslovima vozač teretnog motornog vozila prema zaključenom ugovoru o radu. U toku trajanja radnog odnosa, tužilac je išao na službeni put. U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je u koje zemlje i u kojim periodima. Tuženi je visinu dnevnica za službeni put obračunavao prema odluci direktora tuženog o naknadi troškova na službenom putu od 01.03.2010. godine, a osnovno merilo za utvrđivanje kvaliteta obavljenog posla je bila potrošnja goriva po kilometru u odnosu na normativ utvrđen za vozilo kojim obavlja posao uzimajući u obzir i vrstu tereta koji se prevozi. Uvećanje ili smanjenje stimulativne naknade se izračunava množenjem razlike u litrima između stvarno potrošene količine goriva i utvrđenog normativa sa 0,95 evra. Prema Uredbi o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika i ugovoru o radu, na ime dnevnica za službeno putovanje u inostranstvo za sporni period (15.04.2012. – 20.04.2013. godine) tužiocu prema Uredbi Vlade RS pripada 14.593,00 evra, a prema odluci tuženog iznos od 5.257 evra (deo u evrima) i 513.662,00 dinara (deo u dinarima). Obračunati iznos naknade iskazan u dinarima tuženi je umanjio na ime isplaćene zarade tužiocu za iznos od 293.875,00 dinara, obračunati i isplaćeni iznos naknade tužiocu iskazan u dinarima 219.787,00 dinara a preračunat u evre po srednjem kursu na dan plaćanja je 1.933 evra; nakon umanjenja za isplatu zarada tužiocu je isplaćen iznos od 7.110 evra, a razlika između isplaćenih iznosa dnevnica tužiocu obračunatih po odluci tuženog i iznosa dnevnica obračunatih prema Uredbi Vlade RS za sporni period ukupno iznosi 7.403,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu da odluka tuženog o naknadi troškova na službenom putu iz 2010. godine prema pređenom kilometru u inostranstvu u toku meseca ne daje veća prava od prava utvrđenih Uredbom o naknadi troškova i otpremnine državnih službenika i nameštenika i da je isplatu naknade troškova tužioca za službeno putovanje u inostranstvu tuženi vršio u evrima i dinarima, iako je isplatu mogao vršiti samo u devizama, prvostepeni sud je zaključio da iznos dnevnica tužiocu obračunatih i isplaćenih po odluci tuženog ne može biti od uticaja na zakonsku obavezu tuženog u pogledu načina obračuna dnevnica, kao i da je regulativa Uredbe Vlade RS odlučna za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva tužioca i visinu pripadajućih dnevnica. Zbog toga je usvojio eventualni tužbeni zahtev i tužiocu dosudio neisplaćenu naknadu troškova za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu za sporni period u ukupnom iznosu od 14.593,00 evra koji tužiocu pripada na osnovu Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, sa kamatom utvrđenoj na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena od presuđenja do konačne isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Po oceni drugostepenog suda, pogrešan je zaključak prvostepenog suda da iznosi dnevnica obračunatih po odluci tuženog ne može biti od uticaja na zakonsku obavezu tuženog u pogledu načina obračuna dnevnica čija isplata je regulisana odredbama Uredbe Vlade RS. Naprotiv, smatra, da se za iznos isplaćenih dnevnica umanjuje obaveza tuženog obračunata po Uredbi.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Isplata dnevnica se po pravilnom zaključku nižestepenih sudova obračunava prema Uredbi o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika. S obzirom da bi prema navedenoj Uredbi tužiocu pripalo ukupno 14.593,00 evra, ali da je tuženi tužiocu po osnovu dnevnica isplatio 7.190 evra, pravilno je drugostepeni sud za toliko umanjio iznos dosuđen prvostepenom presudom i tužiocu dosudio 7.403 evra u dinarskoj protivvrednosti jer taj iznos predstavlja razliku između naknade koja bi tužiocu pripala po Uredbi i naknade koju mu je tuženi isplatio. S tim u vezi nisu osnovani revizijski navodi da sve isplate koje je u spornom periodu tuženi izvršio tužiocu po sopstvenoj odluci ne mogu uticati na obavezu tuženog da isplati inostrane dnevnice tužiocu prema Uredbi.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.