Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P2 226/14 od 03.02.2017. godine, razveden je brak parničnih stranaka, njihova mal. ćerka VV, rođena ... godine poverena je majci radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, uređen je način održavanja ličnih odnosa deteta sa tužiocem i naloženo mu je da dete odmah preda tuženoj. Navedena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 37/18 od 08.03.2018. godine. Tužilac je podneo tužbu dana 30.05.2018. godine, navodeći da su se od donošenja prvostepene presude promenile okolnosti, jer tužena od 2017. godine nije kontaktirala maloletnu ćerku, niti je bila zainteresovana da je viđa, iako je on nije sprečavao u tome. Tužena je 05.06.2018. godine podnela predlog za izvršenje na osnovu pravnosnažne presude, i maloletna ćerka joj je predata nakon sprovedenog postupka izvršenja dana 21.11.2108. godine. Prema nalazu i mišljenju Centra za socijalni rad opštine Velika Plana od 13.12.2019. godine, oba roditelja na identičan način prepoznaju i zadovoljavaju bazične potrebe deteta, ali ne umeju da prepoznaju i odgovore na razvojnu potrebu deteta da održava nesmetane kontakte sa drugim roditeljem i na taj način ostvari potreban stepen stabilnosti. Po preporuci Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, obavljen je razgovor sa mal. VV radi pribavljanja njenog mišljenja i ona je, bez prisustva roditelja navela da se i otac i majka dobro ponašaju prema njoj, ne tuku je i ne viču na nju, ali joj se sviđa da živi kod majke i želela bi kod nje da ostane, a da je kod tate često čuva baka jer on radi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca, kojim je tražio da se promeni odluka o vršenju roditeljskog prava u odnosu na maloletno dete.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Stavom 2. istog člana propisano je da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere. Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona, kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Članom 266. istog zakona propisano je da u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Članom 67. Porodičnog zakona, propisano je da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Sadržina roditeljskog prava, koja se sastoji od dužnosti staranja o detetu, čuvanja i podizanja, vaspitanja i obrazovanja, zastupanja i izdržavanja deteta, kao i upravljanja i raspolaganja njegovom imovinom, regulisana je odredbama člana 68.-74. Porodičnog zakona, a suština ovih dužnosti prava roditelja je dobrobit i najbolji interes deteta.

Porodični zakon ne isključuje mogućnost promene vršenja roditeljskog prava. Odluka o vršenju roditeljskog prava može da se promeni ukoliko su se značajnije promenile okolnosti nakon donošenja te odluke. Sud odlučujući o takvom zahtevu je dužan da ceni da li je došlo do novih okolnosti zbog kojih je neophodno promeniti odluku o vršenju roditeljskog prava, pri tome ceneći najbolji interes deteta. Najbolji interes deteta je pravni standard koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, a zaštita interesa deteta je odlučujuća okolnost koja se ceni prilikom donošenja odluke o vršenju roditeljskog prava, odnosno promene odluke o vršenju roditeljskog prava.

Kada se pođe od utvrđenog činjeničnog stanja, da iako je presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P2 226/14 od 03.02.2017. godine, koja je postala pravnosnažna 08.03.2018. godine, maloletno dete povereno tuženoj na samostalno vršenje roditeljskog prava, tužilac tuženoj tek prinudnim putem predao dete 21.11.2018. godine, da oba roditelja poseduju jednake kapacitete za brigu o maloletnom detetu, a da je mal. VV u razgovoru pred nadležnim organom starateljstva, bez prisustva roditelja, navela da se i otac i majka dobro ponašaju prema njoj, ali da bi želela da ostane da živi kod majke, a imajući u vidu uzrast mal.deteta (... godina) u kom uzrastu su detetu za celokupan razvoj neophodni ljuvav i staranje majke, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nije došlo do promenjenih okolnosti, zbog kojih bi bilo potrebno da se promeni odluka o vršenju roditeljskog prava u odnosu na raniju odluku, kojom je dete povereno majci, ovde tuženoj i pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su odbili, kao neosnovan, zahtev tužioca.

Nisu osnovani navodi revizije kojima se ukazuje na sadržinu nalaza i mišljenja organa starateljstva i predlog da se dete poveri ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, odnosno da se promeni odluka o vršenju roditeljskog prava, s obzirom da su nižestepeni sudovi prilikom odlučivanja, osim mišljenja mal.deteta u situaciji kada je sposobno da iskaže svoje mišljenje o tome sa kojim roditeljem želi da živi, i koje se izjasnilo da želi da živi sa majkom, cenili i nalaz i stručno mišljenje nadležnog organa starateljstva. Naime, sud kada je u pitanju najbolji interes deteta ne opredeljuje samo mišljenje deteta, već i druge okolnosti koje se tiču uzrasta i pola deteta, potreba deteta, kao i sposobnost roditelja da zadovolji potrebe deteta, što su nižestepeni sudovi, a suprotno revizijskim navodima, na pravilan način cenili i za svoju odluku dali dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud. Osim toga, imajući u vidu da je od donošenja prethodne pravnosnažne odluke o poveravanju mal.deteta na samostalno vršenje roditeljskog prava majci (08.03.2018. godine) do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari (30.05.2018. godine), a i nakon toga, nisu se promenile okolnosti koje bi opravdale izmenu te odluke, već je odnos između majke i mal. deteta unapređen i dete je iskazalo želju da ostane sa majkom.

Revizijski navodi kojima se ukazuje da drugostepeni sud nije imao u vidu nalaz i mišljenje nadležnog organa starateljstva od 30.10.2018. godine i 03.01.2019. godine, predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu je dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata.

Sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer je drugostepeni sud u pobijanoj odluci dao jasne, potpune i pravilne razloge iz kojih proizilazi neosnovanost revizijskih razloga, a koje ovaj sud u svemu prihvata.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić