Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3890/19 od 27.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1157/18 od 31.07.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu da tužiocu solidarno naknade troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP.

Tuženi AD „Železnice Srbije“ u Beogradu je podneo odgovor na reviziju.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama nižestepenih sudova i revizijskog suda, Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u pravom stavu izreke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod prvotuženog do 01.09.2015. godine, kada je zbog statusnih promena njegov ugovor o radu prenet kod drugotuženog. Tuženi AD„Infrastruktura železnice Srbije“ je kao poslodavac preuzeo Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika AD„Železnice Srbije“. Odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine izvršene su statusne promene kod tuženog AD „Železnice Srbije“ izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i tuženi AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“. Privredna društva nastala izdvajanjem iz AD „Železnice Srbije“ na osnovu statusne promene, od AD „Železnice Srbije“ preuzele su prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su bili u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovima nastavljaju radni odnos, ali i Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Ova društva stekla su status pravnog lica 10.08.2015. godine. Nakon izvršenih statusnih promena, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, tužilac je zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“. Prema zaključenom ugovoru o radu sa aneksima, tužilac ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U Kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženih, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu, tuženi u listama sa obračunima zarade tužiocu nisu iskazivali novčani iznos spornih naknada. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu za ishranu u toku rada i naknadu za regres za period od avgusta 2015. godine zaključno sa avgustom 2017. godine, navodeći da mu u spornom periodu ove naknade nisu plaćene.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužioca, nalazeći da su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su mu uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a članom 105. stav 3. istog zakona propisano je da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva 8primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačka 4) i 5), člana 118. tačka 1-4), člana 119, člana 120, tačka 1) i člana 158. ovog zakona. Članom 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to: za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog AD „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“, broj 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora i određeno je da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljen rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 1. Kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“, br. 4/15) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Zakonom o radu zaposlenima je dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim opštim aktom ili ugovorom utvrde visinu tih naknada i da ih prikažu u obračunskoj listi zaposlenih. Tuženi tokom postupka nisu dostavili sudu akt o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se može zaključiti da isti nije ni donet. Osim toga, visina troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora moraju biti određeni linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Stoga se ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da su tužiocu naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćeni kroz cenu radnog časa, s obzirom da tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti su iznos naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora iskazali u platnoj listi tužioca, kako je to propisano članom 105. stav 1. u vezi sa članom 121. stav 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije izvršena konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora, jer se iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regres, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pritom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

S obzirom da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenili pravilnost obračuna i visinu traženih naknada za troškove za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, to je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, s obzirom da ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić