Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 27.11.2013. godine zaključio sa „KBC Bankom“ (ranije „A-Banka“) ugovor o prenosu potraživanja kojim su na njega preneta potraživanja poverioca po ugovorima o kreditu, pored ostalog i po ugovoru o kreditu od 12.09.2007. godine zaključenim sa Osnovnom zemljoradničkom zadrugom „Ari nova“ iz Arilja. Tim ugovorom je navedenoj zemljoradničkoj zadruzi odobren kredit u iznosu od 500.000 evra sa rokom vraćanja od 48 meseci. Ugovorom je (član 12) ugovorena obaveza zemljoradničke zadruge da banci - davaocu kredita preda više sredstava obezbeđenja, pored ostalog i 11 ličnih menica zadrugara akceptiranih od njihovih supružnika. Tuženi AA je bio član zadruge, a tužena BB je njegova supruga i ona nije bila član zemljoradničke zadruge. Tuženi su potpisali blanko menicu - tužena BB kao izdavalac (trasant), a tuženi AA je takvu menicu akceptirao i akcept potvrdio svojim potpisom. Tuženi su 12.09.2007. godine potpisali i dva sporazuma o ispunjavanju blanko menice kojim su ovlastili banku - davaoca kredita po ugovoru od 12.09.2007. godine, da menicu ispuni upisivanjem mesta i datuma njenog izdavanja, datuma dospeća i ukupne menične svote koja ne može biti veća od iznosa potraživanja po označenom ugovoru, odrekli se prava prigovora na način ispunjavanja menice i ovlastili meničnog poverioca da bez protesta i vansudski izvrši naplatu dospelih, a nenaplaćenih potraživanja sa računa meničnih dužnika - iz njihovih novčanih sredstava, kao i da se sudskim putem naplati iz njihove druge pokretne i nepokretne imovine. Tužilac je 08.08.2015. godine sačinio presek potraživanja po označenom ugovoru o kreditu i tada je njegova visina iznosila 41.237.228,67 dinara. Na taj iznos tužilac je popunio blanko menicu i upisao druge potrebne podatke - datum i mesto izdavanja i datum dospelosti. Na osnovu tako popunjene menice, protiv tuženih kao izršnih dužnika, podnet je predlog za izvršenje na osnovu verodstojne isprave o kojem je odlučeno rešenjem o izvršenju Iv. 404/15 od 14.08.2015. godine. To rešenje je po prigovoru izvršnih dužnika u celosti stavljeno van snage. Novčani dug korisnika kredita na dan 08.08.2015. godine iznosio je 40.871.540,06 dinara - glavnica 25.217.518,15 dinara i obračunata zatezna kamata od 5.542.021,91 dinar, u koji je uračunat i dug preduzeća „Fruti plus grup“ prema banci, koji je banka - davalac kredita ugovorom o prodaji potraživanja od 28.12.2011. godine prodala zemljoradničkoj zadruzi. Dug zadruge, umanjen za pripisani dug po označenom ugovoru, iznosi 30.830.148,24 dinara - glavnica od 27.862.591,43 dinara i zatezna kamata obračunata do 08.08.2015. godine u iznosu od 2.967.556,81 dinar.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio postavljeni tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilac nije ispoštovao strogo formalnu zakonsku proceduru za realizaciju i naplatu meničnog potraživanja. Po stanovištu tog suda, menični sporazum - ovlašćenje kao prateći dokument menice je manjkav zato što ne sadrži tačnu oznaku menice (seriju i broj), niti je naveden iznos obaveze za koju je menica izdata, pa zato tužilac nije dobio validno menično ovlašćenje da popuni blanko menicu. Pošto je tužilac to učinio bez valjanog ovlašćenja, prvostepeni sud je zaključio da menična obaveza tuženih nije ni nastala. Osim toga, tužbeni zahtev nije osnovan ni po članu 52. stav 1. Zakona o menici zato što tužilac nije u roku propisanom članom 37. stav 1. tog zakona podneo menicu na isplatu tuženima, već je petog dana po dospelosti podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, čime je prekludiran u traženju u odnosu na tužene kao sporedne dužnike.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u suštini razloge nižestepenog suda, uz dodatni argument da tužena BB menicu nije ni potpisala. I po nalaženju tog suda, menica je neblagovremeno prezentovana na naplatu i sadrži takve formalne i suštinske nedostatke koji se ne mogu otkloniti ni sporazumom o izdavanju blanko menice, da bi se ista mogla smatrati valjanom ispravom o dugu.

Ovakva odluka nižestepenih sudova, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije pravilna zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Zakon o menici izričito ne uređuje ovlašćenje za popunjavanje i naplatu menice, već u članu 16. stav 2. pretpostavlja da postoji sporazum iz osnovnog posla koji je prethodio izdavanju takve menice. Menično ovlašćenje može da sadrži više i manje podataka. Ako sadrži manje podataka, tada je uobičajeno da se izdavalac blanko menice u ovlašćenju poziva da se menica može popuniti u pogledu iznosa glavnog duga, kamata, troškova, roka dospeća i drugog u skladu sa uslovima iz ugovora povodom kojeg se menica izdaje.

Tuženi su sa bankom - davaocem kredita zaključili dva sporazuma o ispunjavanju blanko menice kao sredstva obezbeđenja obaveza iz ugovora o dugoročnom kreditu od 12.09.2007. godine. Ovim sporazumima tuženi su ovlastili meničnog poverioca da ispuni menicu njenim bitnim elementima, ograničavajući ga u pogledu iznosa menične svote na iznos potraživanja (sa kamatom i troškovima) po ugovoru o kreditu. Zbog toga nije prihvatljiv pravni zaključak nižestepenih sudova da je menično ovlašćenje manjkavo zato što ne sadrži iznos obaveze za koju je menica izdata - taj iznos nije ni mogao biti poznat u vreme njenog izdavanja, niti je zbog nedostatka serijskog broja menice izdato menično ovlašćenje manjkavo, budući da između stranaka nije sporno da su tuženi izdali samo jednu menicu.

U konkretnom slučaju, izdata je blanko trasirana menica kojom je uspostavljen odnos tri lica - tužene BB kao izdavaoca (trasanta), tuženog AA (trasata) i tužioca (remitenta). Suprotno utvrđenju drugostepenog suda da tužena BB blanko menicu nije potpisala, ovaj sud nalazi da je menica potpisana od strane ove tužene, što proizilazi kako iz same menice, tako i iz iskaza tužene BB saslušane u svojstvu stranke.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o menici, menica plativa na određeni dan ili na određeno vreme posle dana izdavanja i viđenja, mora se podneti na isplatu bilo na sam dan plaćanja, bilo jednog od dva radna dana koji dolaze odmah za njim. Ovom odredbom regulisana je obavezna menična radnja - prezentacija menice na isplatu i određen rok za njeno preduzimanje. Posledica propuštanja roka za podnošenje na isplatu menice koja sadrži odredbu „bez troškova“ („bez protesta“) predviđeni su članom 52. stav 1. navedenog zakona i ogledaju se u gubitku prava imaoca menice prema indosantu, trasantu i ostalim obveznicima, osim prema glavnom meničnom dužniku. Imajući izloženo u vidu, nije prihvatljiv ni stav nižestepenih sudova da je tužilac, propustom da u rokovima propisanim članom 37. stav 1. Zakona o menici podnese popunjenu blanko menicu na isplatu tuženima, izgubio pravo u odnosu na tužene, posebno u odnosu na tuženog AA koji je akeptiranjem menice koju je izdala tužena BB postao glavni menični dužnik prema kojem, saglasno članu 52. stav 1. navedenog zakona imalac menice ne gubi prava zbog propusta da prezentira menicu na isplatu.

Iz navedenih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, imajući izloženo u vidu, pravilnom primenom odredbi materijalnog prava sadržanih u Zakonu o menici odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 417. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić