U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca stečajna masa „SCT & CG Montaža“ A.D. privredno društvo za proizvodnju i montažu prefabrikovanih betonskih konstrukcija iz Beograda, čiji je punomoćnik Branislav Vagić, advokat iz ..., protiv tuženog „Eurobau sonnest ag“ D.O.O. Beograd, čiji je punomoćnik Zoran Novaković, advokat iz ..., radi duga, vrednost predmeta spora 112.888.403,55 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 2160/19 od 28.08.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 12.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca.

PREINAČAVA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž br. 2160/19 od 28.08.2019. godine u stavu 2., 3. i 4. izreke i PRESUĐUJE:

ODBIJA SE žalba tuženog kao neosnovana i potvrđuje presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 2379/2018 od 21.01.2019. godine u stavu 2. i 3. izreke.

ODBIJA SE zahtev tuženog da mu tužilac naknadi troškove drugostepenog postupka, kao neosnovan.

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 2160/2019 od 28.08.2019. godine u stavu petom izreke.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 1.089.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 2379/2018 od 21.01.2019. godine, u stavu jedan odbačen je kompenzacioni prigovor tuženog kao nedozvoljen. U stavu dva usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 112.888.403,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.07.2011. godine do isplate. U stavu tri obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 1.924.390,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž br. 2160/19 od 28.08.2019. godine u stavu jedan delimično je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 2379/2018 od 21.01.2019. godine u stavu prvom izreke. U stavu dva preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 2379/2018 od 21.01.2019. godine u stavu drugom izreke i presuđeno da se odbija tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da tužiocu plati iznos od 112.888.403,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.07.2011. godine do isplate. U stavu tri preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke i rešeno da se obavezuje tužilac da tuženom isplati troškove prvostepenog postupka u iznosu od 1.424.560,00 dinara. U stavu četiri obavezan je tužilac da tuženom isplati troškove drugostepenog postupka u iznosu od 112.578,00 dinara i u stavu pet odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio navode tužioca u celosti.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 15/14) i ustanovio da je revizija tužioca osnovana.

U donošenju drugostepene odluke nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac se u reviziji poziva na bitnu povreduodredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP bez bližeg navođenja o kojim povredama se radi tako da se navodi u ovom delu revizije ne mogu uzeti kao osnovani.

Predmet tužbe je zahtev za isplatu iznosa od 112.888.403,55 dinara po šestoj privremenoj situaciji za izvedene radove na Sportsko rekreativnom centru Voždovac.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o izvođenju radova. Tužilac je ispostavio tuženom za izvedene radove drugu, treću, četvrtu, petu i šestu privremenu situaciju u ukupnom iznosu od 267.622.970,41 dinara. Među strankama je sporno potraživanje po šestoj privremenoj situaciji, da li je ista plaćena od strane tuženog jednostranom kompenzacijom i pravna valjanost iste. Iz izjave o prebijanju – kompenzaciji od 30.07.2011. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je navedenom izjavom između parničnih stranaka stavljeno u preboj međusobno potraživanje do iznosa od 112.888.403,55 dinara, pri čemu je označeno da je navedenom izjavom izmirena obaveza tuženog po šestoj privremenoj situaciji. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da tuženi nema dug prema tužiocu po šestoj privremenoj situaciji; da je tačno da tuženi nije izvršio plaćanje šeste situacije, ali je zatvorio potraživanje tužioca sa popisom faktura u kompenzaciji; da je tuženi potraživanje tužioca po šestoj situaciji u svom knjigovodstvu kompenzovao sa potraživanjem prema tužiocu po osnovu isporuke robe, a reč je o jednostranoj kompenzaciji koja je izvršena kod tuženog, i da nema dokaza da je predlog za kompenzaciju poslat tužiocu. Tužilac je osporio kompenzaciju od 30.07.2011. godine, da ista ne proizvodi pravno dejstvo, jer tuženi pravnom prethodniku tužioca nikada nije dostavio izjavu o prebijanju, kao ni pravni prethodnik tužioca tuženom; da ista ne proizvodi pravno dejstvo, jer je potpisana od strane lica koje u tom trenutku nije bilo zakonski zastupnik pravnog prethodnika tužioca, jer je dana 20.07.2011. godine prestala funkcija direktora AA, kao i s pozivom na član 46. Zakona o platnom prometu.

Prvostepeni sud nije prihvatio mišljenje veštaka da ne postoji dug tuženog prema tužiocu, nalazeći da odluka o tome predstavlja pravno pitanje, jer je tužilac osporio pravnu valjanost ispunjenja obaveze putem kompenzacije. Prvostepeni sud je utvrdio da je kompenzaciju tuženog od 30.07.2011. godine potpisalo neovlašćeno lice na strani tužioca – bivši direktor koji je razrešen i da je novi direktor registrovan dana 20.07.2011. godine, pa zaključuje da sporna izjava o kompenzaciji ne proizvodi pravno dejstvo i da nije ni moglo doći do prestanka obaveze tuženog. Prvostepeni sud nalazi i da je kompenzacioni prigovor nedozvoljen, jer isti nije prijavljen u stečajnom postupku u smislu člana 82. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je stava da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Ovo sa razloga jer se za pravilnu primenu člana 337. Zakona o obligacionim odnosima kojim je predviđena jednostrana kompenzacija, ne zahteva saglasnost volja poverioca i dužnika, već je dovoljno da se ispune opšti uslovi iz člana 336. Zakona o obligacionim odnosima i da jedna strana izjavi drugoj da se vrši prebijanje, kao što je u konkretnom slučaju tuženi izjavio tužiocu. Po stavu drugostepenog suda izjava o kompenzaciji uredno je potpisana i overena pečatom tuženog na kojoj je označen datum 30.07.2011. godine. Polazeći od činjenice da je potpis na izjavi overen pečatom tužioca, da tužilac u toku postupka nije ukazivao niti je dostavio dokaze da je potpisnik izjave neovlašćeno raspolagao pečatom tužioca u vreme saopštavanja izjave o kompenzaciji, drugostepeni sud zaključuje da je tužiocu bila saopštena sporna izjava o kompenzaciji. Kod činjenice da je tuženi dao izjavu o prebijanju potraživanja i da su se uslovi za preboj potraživanja stekli pre pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem, drugostepeni sud je stava da se potraživanje tužioca ugasilo kompenzacijom kako to i proizilazi iz nalaza i mišljenja veštaka. Drugostepeni sud nalazi da je pravilna odluka prvostepenog suda o odbacivanju kompenzacionog prigovora tuženog kao nedozvoljenog, jer je tuženi datom izjavom o kompenzaciji izvršio prebijanje potraživanja sa potraživanjem tužioca pre dana otvaranja stečaja, a u postupku stečaja nad tužiocem nije podneo prijavu potraživanja po osnovu faktura za robu isporučenu tužiocu, niti je dostavio izjavu o prebijanju, pa zaključuje da je pravilno primenjen član 82. Zakona o stečaju.

Ceneći navode tužioca kao revidenta, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su isti osnovani u pogledu pogrešne primene materijalnog prava, pa se zaključak drugostepenog suda ne može prihvatiti kao osnovan u delu u kome se pobija revizijom.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata stav drugostepenog suda iz sledećih razloga:

Prema Zakonu o obligacionim odnosima obaveza prestaje kada se ispuni, kao i u drugim slučajevima predviđenim zakonom u koje spada i preboj ili kompenzacija. Kod takvog načina, prestanak obaveza ne dolazi kroz faktičko ispunjenje, nego kroz međusobno obračunavanje, prebijanje potraživanja koje dužnik ima prema poveriocu sa potraživanjem koje poverilac ima prema dužniku. Odredbom člana 336. Zakona o obligacionim odnosima predviđeni su opšti uslovi prebijanja i to da međusobna potraživanja pravno postoje u trenutku preboja, da su istovrsna i da su ujedno i dospela. Odredbom člana 337. Zakona o obligacionim odnosima regulisana je jednostrana kompenzacija za čiji pravno valjani nastanak se ne zahteva saglasnost volje poverioca i dužnika o nameravanom prebijanju, već je dovoljno da su ispunjeni zakonom propisani opšti uslovi i da jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje svog potraživanja sa onim potraživanjem koje ima druga strana. Shodno tome, prebijanje ne nastaje čim se steknu uslovi za to, nego je potrebno da jedna strana izjavi drugoj da vrši preboj.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju izjavom o prebijanju tuženog od 30.07.2011. godine, stavljeno je u preboj potraživanje tuženog po specificiranim računima u iznosu od 112.888.403,55 dinara sa potraživanjem tužioca po šestoj privremenoj situaciji u iznosu od 112.888.403,55 dinara dospelim za naplatu 09.07.2011. godine. Sporna izjava o kompenzaciji potpisana je od strane bivšeg direktora tužioca AA, kome je funckija prestala dana 20.07.2011. godine. Činjenica da je izjavu o kompenzaciji na strani tužioca potpisao razrešeni direktor bila bi bez uticaja na pravnu valjanost kompenzacije da je do nje došlo, obzirom da za jednostranu kompenzaciju nije potreba saglasnost volja ugovornih strana, već da jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje. Međutim po stavu Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za preboj potraživanja. Ovo sa razloga jer iz utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda iz izveštaja NBS od 25.02.2013. godine proizlazi da je tužilac bio u neprekidnoj blokadi od 30.05.2011. godine pa do 15.10.2012. godine, kada je otvoren stečajni postupak nad pravnim prethodnikom tužioca. Iz obrazloženja rešenja o otvaranju stečaja nad tužiocem proizilazi da je na dan otvaranja stečaja tužilac bio u blokadi za iznos od 205.462.938,41 dinara.

Odredbom člana 46. Zakona o platnom prometu („Službeni glasnik RS“ broj 31/11 od 09.05.2011. godine) propisano je da pravna i fizička lica koja obavljaju delatnost mogu međusobno obaveze izmirivati i ugovaranjem promene poverioca, prebijanjem (kompenzacijom) ili na drugi način u skladu sa Zakonom. Stavom 3. predviđeno je da ako su njihovi računi u trenutku plaćanja blokirani radi izvršenja prinudne naplate, pravna i fizička lica koja obavljaju delatnost ne mogu izmirivati novčane obaveze na način iz stava 2. ovog člana, osim ako drugačije nije utvrđeno Zakonom kojim se uređuje poreski postupak. Račun tužioca bio je u neprekidnoj blokadi u periodu od 03.05.2011. godine do 15.10.2012. godine, odnosno i dana 30.07.2011. godine kada je tuženi dao izjavu o kompenzaciji, pa primenom člana 46. stav 3. tada važećeg Zakona o platnom prometu proizilazi da je jednostrana izjava o kompenzaciji tuženog od 30.07.2011. godine u suprotnosti sa prinudnim propisima, odnosno da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo primenom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Shodno tome osnovano revident navodi da u toku 2011. godine i 2012. godine nije bilo dozvoljeno da se međusobne obaveze izmiruju putem kompenzacije.

Iz stanja u spisima proizlazi da je prvostepeni sud presudom P 302/2014 od 06.12.2016. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca sa pozivom na član 46. tada važećeg Zakona o platnom prometu. Navedena odluka ukinuta je rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž 1215/17 od 12.04.2018. godine sa obrazloženjem da član 46. stav 3. Zakona o platnom prometu ne predviđa ništavost kao sankciju u slučaju da pravna lica čiji su računi u trenutku plaćanja blokirani izmiruju novčane obaveze kompenzacijom, već da je previđena prekršajna odgovornost za odgovorno lice u tom pravnom licu.

Odredbom člana 50. stav 1. tačka 5. Zakona o platnom prometu predviđeno je da je za postupanje suprotno odredbi člana 46. navedenog Zakona propisana novčana kazna od 200.000,00 do 2.000.000,00 dinara za pravna lica čiji su računi u trenutku plaćanja blokirani radi izvršenja prinudne naplate, pa proizlazi prekršajna odgovornost za odgovorno lice u tom pravnom licu. Međutim propisana prekršajna odgovornost za povredu navedenog člana 46. Zakona ne može da isključi građansku sankciju propisanu članom 103. Zakona o obligacionim odnosima ako su za to ispunjeni uslovi, jer se radi o različitim odgovornostima koje se ne isključuju i koje povlače različite sankcije. Kod činjenice da je račun tužioca bio u neprekidnoj blokadi počev od 03.05.2011. godine do 15.10.2012. godine proizlazi da potraživanje tužioca nije ugašeno jednostranom kompenzacijom od 30.07.2011. godine, pa je osnovano potraživanje tužioca u celosti. Neosnovano se tuženi u odgovoru na reviziju poziva na institut neosnovanog obogaćenja na strani tužioca, kod činjenice da nije ispunio svoju obavezu prema tužiocu po šestoj privremenoj situaciji i bez obzira na činjenicu što u stečajnom postupku otvorenom nad tužiocem nije podneo prijavu potraživanja sa izjavom o kompenzaciji za potraživanje koje je stavio u preboj. Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o stečaju propisano je da ako je poverilac pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka stekao pravo na prebijanje svog potraživanja prema stečajnom dužniku sa potraživanjem stečajnog dužnika prema njemu otvaranjem stečajnog postupka ne gubi se to pravo na prebijanje, dok je stavom 2. propisano da je poverilac dužan da do isteka roka za prijavu potraživanja sudu dostavi prijavu na celokupni iznos potraživanja i izjavu o prebijanju, a u suprotnom poverilac gubi pravo na prebijanje. Tuženi nije pružio dokaz da je uz prijavu potraživanja dostavio izjavu o prebijanju, te je i odbačen kompenzacioni prigovor izjavljen u parničnom postupku u kom delu je odluka postala pravnosnažna. Kako je prema odredbi člana 46. stav 3. tada važećeg Zakona o platnom prometu, isključena mogućnost da pravno lice u slučaju blokade računa svoje obaveze izmiruje prebijanjem proizlazi da je jednostrana izjava o kompenzaciji tuženog od 30.07.2011. godine u suprotnosti sa prinudnim propisima i da ne proizvodi dejstvo u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, što ukazuje da je osnovan tužbeni zahtev za isplatu utuženog iznosa po šestoj privremenoj situaciji na ime izvršenih radova.

Shodno tome, Vrhovni kasacioni sud je kod pogrešne primene materijalnog prava preinačio drugostepenu presudu primenom člana 416. ZPP i odlučio kao u izreci presude.

Tužiocu pripadaju troškovi prvostepenog postupka u visini koju je utvrdio prvostepeni sud primenom člana 153., 154. i 163. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 1.089.000,00 dinara i to 114.000,00 dinara za sastav revizije od strane advokata po AT i iznos od 975.000,00 dinara za taksu na reviziju i odluku po reviziji po TT. Tužiocu ne pripadaju troškovi drugostepenog posutpka za sastav odgovora na žalbu, jer isti nisu bili potrebni za vođenje spora, pa je u ovom delu odbijena revizija tužioca.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić