U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., sa boravištem u ..., čiji je punomoćnik Predrag Diković, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji su punomoćnici Bojan Buha, advokat iz ... i Mirko Marić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3136/19 od 03.09.2019. godine, u sednici održanoj 11.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3136/19 od 03.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 504/17 od 14.05.2019. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati 180.000 CHF sa kamatom koju određuje Evropska centralna banka za švajcarski franak, počev od 07.12.2017. godine do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednost po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 465.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3136/19 od 03.09.2019. godine, žalba tuženog je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena, a odbijen je i zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio vlasnik firme „VV“ DOO ..., a tuženi vlasnik firme „GG“ DOO ..., koja su sa još dva privredna društva osnovala firmu „DD“ DOO. Dana 14.05.2008. godine parnične stranke su zaključile pismeni ugovor o zajmu, kojim su konstatovali da tužilac pozajmljuje tuženom 180.000 CHF, u cilju povećanja osnovnog kapitala privrednog društva „GG“, čiji je osnovač tuženi, te je konstatovano i da je sastavni deo ovog ugovora potvrda Savezne uprave carina o unošenju efektivnog stranog novca u navedenom iznosu, koja je izdata 14.05.2008. godine. Ugovor su potpisale obe parnične stranke i to tužilac kao zajmodavac, a tuženi kao zajmoprimac, a istoga dana kada je potpisan ugovor tužilac je tuženom predao novac na ruke. Ugovorom nije određen rok vraćanja zajma, ali je utvrđeno da su se stranke usmeno dogovorile da tuženi pozajmljeni novac vrati tužiocu nakon dve godine. Tuženi ovaj dogovor nije ispoštovao i novac nije vratio tužiocu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je među parničnim strankama, kao fizičkim licima, došlo do zaključenja pismenog ugovora o zajmu, u skladu sa odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi je ovim ugovorom preuzeo obavezu da tužiocu vrati pozajmljeni novac, koju on nije ispunio u usmeno ugovorenom roku od dve godine, ali ni do okončanja ovog sudskog postupka, pa je pobijanom odlukom pravilnom primenom člana 562. stav 2. ZOO, obavezan da vrati tužiocu dosuđeni iznos sa pripadajućom kamatom od podnošenja tužbe, odnosno od tužiočevog traženja da mu se zajam vrati, a sve u dinarskoj protivvrednosti na dan ispunjenja obaveze (član 395. ZOO).

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode revizije da zajam jeste utrošen u skladu sa namenom predviđenom ugovorom o zajmu - u cilju povećanja osnovnog kapitala privrednog društva „GG“, da je tuženi kao osnivač ovog privrednog društva isto bez naknade preneo u svojinu ĐĐ, a koji je potom istu preneo, takođe bez naknade, na firmu „VV“ čiji je jedini vlasnik tužilac, ali nalazi da su isti bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Naime, prava i obaveze koje stranke ostvaruju u parnici (aktivna ili pasivna stranačka legitimacija), predstavlja materijalno-pravni odnos stranaka prema predmetu spora, odnosno prema pravu koje predstavlja predmet tražene pravne zaštite i zbog koje je parnica pokrenuta. To znači da je tužilac aktivno legitimisan ako je nosilac prava koje je predmet spora, odnosno kada iz materijalno-pravnog odnosa, iz koga je nastao spor, proizlazi njegovo pravo da zahteva utvrđenje nekog prava, izvršenje neke činidbe ili trpljenje, a tuženi je pasivno legitimisan ako iz istog odnosa proizlazi njegova obaveza da trpi ili izvrši ono što tužilac ima pravo zahtevati.

U konkretnom slučaju, ugovor o zajmu su zaključili tužilac, u svojstvu zajmodavca i tuženi kao zajmoprimac, dakle kao fizička lica, što znači da su i prava i obaveze iz ovog ugovora, primenom člana 148. stav 1. ZOO, nastala za parnične stranke kao ugovorne strane, bez obzira na eventualna međusobna prava i obaveze privrednih društava čiji su oni bili osnovači, pa tužilac može osnovano tražiti od tuženog izvršenje obaveze koju je ugovorom o zajmu preuzeo, a to je da mu pozajmljeni iznos vrati.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić