Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac AA je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14,87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizije tužioca AA i tuženog nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge povrede odredaba parničnog postupka revizijama tužioca i tuženog određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, tužilac AA je bio raspoređen na radnom mestu „...“, a tužilac BB na radnom mestu „... – ...“. Osporenim rešenjem tuženog od 25.01.2016. godine tužiocu AA je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom uz pravo na isplatu otpremnine od 524.108,55 dinara, a osporenim rešenjem tuženog od 12.02.2016. godine tužiocu BB je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom uz pravo na isplatu otpremnine od 533.481,52 dinara, saglasno donetom Programu rešavanja viška zaposlenih od 07.12.2015. godine i na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Tužiocima je isplaćena otpremnina. Tuženi je bio subjekt privatizacije koja nije uspela zbog nezainteresovanosti kupaca. U cilju rešavanja pitanja viška zaposlenih kod subjekta privatizacije, Vlada RS je donela Odluku o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u postupku privatizacije za 2015, 2016. i 2017. godinu. Odluka je stupila na snagu 28.01.2015. godine i odnosi se i na tuženog, a navedenom odlukom određeni su nosioci aktivnosti utvrđivanja viška zaposlenih, način rešavanja viška zaposlenih, izvori i način odobravanja sredstava.

Pre donošenja osporenih rešenja tuženi je u aprilu 2015. godine doneo Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka i u kome je bilo sistematizovano radno mesto referent ... (1 izvršilac) i radno mesto ... - ... (102 izvršioca). Odbor direktora tuženog je 20.10.2015. godine doneo odluku br. 13/2 kojom je predviđeno da se pokreće inicijativa za utvrđivanje viška zaposlenih kod tuženog u skladu sa Odlukom Vlade RS o utvrđivanju programa rešavanja viška zaposlenih u postupku privatizacije za 2015. godinu. Tužiocima je bila ponuđena anketa o namerama i spremnosti zaposlenih da prihvate jednu od ponuđenih opcija za rešavanje svog socijalno-ekonomskog položaja, koja sadrži opcije o izjašnjavanju zaposlenih kod tuženog, u vezi sa Odlukom Odbora direktora o pokretanju inicijative za utvrđivanje viška zaposlenih. Odbor direktora tuženog doneo je 03.12.2015. godine odluku kojom je usvojen Program rešavanja viška zaposlenih, koji je dostavljen na mišljenje reprezentativnim sinidkatima i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a nakon pribavljenih mišljenja donet je 07.12.2015. godine Program rešavanja viška zaposlenih kod tuženog i Programom je utvrđeno da je na osnovu analize stanja i perspektive daljeg razvoja od 159 zaposlenih potrebno 0 radnika, te da je ukupan višak zaposlenih od 157 radnika, a da 2 radnika ostvaruju pravo na penziju. U predlogu nove sistematizacije nije predviđeno nijedno radno mesto. Međutim, nisu svi zaposleni dobili otkaz ugovora o radu, a preduzeće je nastavilo da obavlja svoju delatnost sa smanjenim brojem zaposlenih, dok je za obavljanje poslova tužioca AA angažovana Agencija za ... .

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, poništio sporna rešenja kojima su tužiocima otkazani ugovori o radu i obavezao tuženog da tužioce vrati na rad. Međutim, drugostpeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je delimično preinačio prvostpepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca AA za poništaj rešenja tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku, kao i zahtev da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad, dok je u ostalom delu usvojio tužbeni zahtev tužioca BB poništio rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad.

Naime, dredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ... 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Saglasno navedenom, zakon razlikuje dve situacije, jednu kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla, a drugu kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima. U drugom slučaju potrebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca u skladu sa postojećom sistematizacijom, smanjenje njihovog broja novom sistematizacijom i utvrđivanje viška zaposlenih odnosno određivanje zaposlenog kome radni odnos prestaje mora da bude izvršeno na osnovu određenog kriterijuma koji isključuje svaku proizvoljnost, voluntarizam i diskriminaciju. Za postojanje i opravdanost ovog zakonskog razloga prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu zaposlenom od strane i na inicijativu poslodavca mora da postoje stvarne i objektivne okolnosti, odnosno poslodavac nema diskreciono pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom.

Imajući u vidu navedeno, u konkretnom slučaju tužiocu AA je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled organizacionih promena, primenom citirane zakonske odredbe. Tuženi je, suprotno navodima revizije, u potpunosti sproveo postupak radi utvrđivanja viška zaposlenih, nakon odluke direktora tuženog doneo je Program rešavanja viška zaposlenih, na Program su se izjasnili Nacionalna služba za zapošljavanje i sindikalne organizacije tuženog, a navedenim Programom rešavanja viška zaposlenih kod tuženog koji je donet 07.12.2015. godine brisano je – ukinuto radno mesto tužioca AA, pri čemu nije postojala obaveza tuženog da utvrđuje kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, jer se u konkretnom slučaju ne radi o smanjenju broja izvršilaca na određenim poslovima, već o ukidanju radnog mesta na kojima je tužilac bio raspoređen. Imajući u vidu da je u postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi u svemu postupio prema odredbama člana 153-158. Zakona o radu, pa kako je zbog ukidanja poslova na kojima je radio tužilac, prestala potreba za njegovim radom, a tuženi nije imao mogućnost da tužioca rasporedi na drugo radno mesto, niti da mu obezbedi neku od mera zapošljavanja, to je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu zbog čega je pobijano rešenje tuženog od 25.01.2016. godine zakonito, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Kako je radni odnos tužiocu zakonito prestao to nisu ispunjeni uslovi propisani članom 191. stav 1. Zakona o radu da se tužilac vrati na rad.

Suprotno navodima revizije tužioca, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je organizacija rada deo autonomije poslodavca, koji samostalno utvrđuje organizacionu strukturu i poslove koji se vrše u organizacionim delovima, radi obavljanja delatnosti ili u vezi sa obavljanjem delatnosti, pa je s tim u vezi deo autonomije poslodavca i da vršenje određenih poslova poveri licima-izvršiocima sa kojima će zaključiti ugovore o radu ili da vršenje tih poslova organizuje putem trećih lica – privrednih subjekata, sve u skladu sa zakonom. Stoga sud nema ovlašćenje da ispituje opravdanost osnivanja ili ukidanja radnih mesta ili organizacionih celina, niti na koji pravno dozvoljeni način će poslodavac organizovati obavljanje određenih poslova. Stoga je pravilno drugostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca AA.

Odlučujući o reviziji tuženog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su ocenili da je tuženi povredio proceduru prilikom donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu BB. U konkretnom slučaju, Programom rešavanja viška zaposlenih uvrđeno je da je prestala potreba za radom 157 zaposlenih (međutim, nisu svi zaposleni dobili otkaz ugovora o radu, a preduzeće je nastavilo da obavlja svoju delatnost sa smanjenim brojem zaposlenih). Tužilac BB je bio raspoređen na radnom ... – ..., a koji poslovi u konkretnom slučaju nisu ukinuti nego je smanjen broj izvršilaca na istom radnom mestu, pa po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudovi da tuženi nije mogao tužiocu BB da otkaže ugovor o radu kojim je bio raspoređen na poslove „... - ...“, s obzirom da je na tim poslovima bilo više izvršilaca, te je tuženi morao da primeni kriterijume na osnovu kojih će utvrditi ko od zaposlenih predstavlja višak. Drugačije postupanje, odnosno otkaz po diskrecionom ovlašćenju poslodavca, bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od više zaposlenih predstavlja višak, takvo rešenje čini nezakonitim. Kako je tužilac oglašen viškom zaposlenih bez prethodno primenjenih kriterijuma, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev i poništili rešenje tuženog od 12.02.2016. godine, kojim je tužiocu BB otkazan ugovor o radu, a u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu usvojili zahtev tužioca za vraćanje na rad. Stoga su neosnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić