Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1230/20 od 11.06.2020. godine, usvojena je žalba tuženog i preinačena presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P 431/18 od 11.12.2019. godin u pobijanom usvajajućem delu i delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev da tuženi tužiocu isplati, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah i pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznose od po 350.000,00 dinara i za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja presude do isplate, na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade za period od 15.01.2018. do 17.04.2018. godine iznos od 52.908,625 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate i na ime rente iznos od 16.867,90 dinara počev od 01.05.2018. godine pa ubuduće dok za to budu postojali zakonom predviđeni uslovi svakog prvog do petog u mesecu a zaostale rate odjednom u roku od 15 dana a u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od padanja u docnju do isplate, kao i da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 365.950,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 87/18) - u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba procesnog zakona što je bilo ili moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP. Bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se revident u reviziji poziva je irelevantna jer ne predstavlja revizijski razlog prema članu 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je povređen ...2018. godine, u svojoj autoelektričarskoj radionici u ... u toku popravke automobila marke „Ford ...“ vlasništvo BB iz ... . Navedeno motorno vozilo je bilo u trenutku nesreće osigurano kod tuženog po važećoj polisi osiguranja. Do nesreće je došlo kada je BB upalila auto bez prethodnog izbacivanja iz brzine, zbog čega je auto odskočio i prignječio tužioca uz radni sto koji se nalazio iza njega. Za nastalu štetu postoji podeljena odgovornost BB u iznosu od 70% i tužioca u iznosu od 30%. Nakon povređivanja tužilac je zbrinut u KCV Vojvodina gde su mu konstatovane teške telesne povrede u vidu preloma kostiju leve potkolenice, razderno nagnječne rane u predelu zatkolene jame leve noge i selekcija zatkolene arterije leve noge. Lečenje tužioca trajalo je od ...01.2018. do ...09.2018. godine. Na osnovu obavljenih veštačenja veštaka neuropsihijatra i veštaka specijaliste za ortopediju od 04.11.2019. godine utvrđene su vrsta i težina zadobijenih povreda i trajanje i intenzitet fizičkih bolova i straha koje je tužilac trpeo kao i duševnih bolova zbog naruženosti i umanjenja životne aktivnosti koje iznosi 25%. Tužilac je obavljao poslove autoelektričara u radionici koja nije bila registrovana i zbog štetnog događaja prema obavljenom ekonomskofinansijskom veštačenju od 04.11.2019. godine pretrpeo je štetu u visini izgubljene zarade u periodu od ...01.2018. godine do ...04.2018. godine u iznosu od 75.583,75 dinara, koja je utvrđena na osnovu prosečne mesečne zarade autoelektričarskih radnji prema podacima Poreske uprave. Veštačenjem je utvrđena i visina rente kao buduća šteta koju tužilac trpi u vidu izgubljene zarade u iznosu od 16.867,90 dinara. Osnovno javno tužilaštvo u Staroj Pazovi odbacilo je krivičnu prijavu protiv BB kao vlasnika vozila zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, jer je uplatila određeni novčani iznos u humanitarne svrhe primenom instituta odlaganja krivičnog gonjenja.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi člana 941, 154. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbi člana 2. i 18. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na naknadu tražene nematerijalne i materijalne štete umanjivanjem utvrđenih iznosa za doprinos tužioca nastanku štete od 30%, nalazeći da je neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog jer je šteta nastala usled upotrebe motornog vozila.

Nalazeći da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, apelacioni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilac nema pravo na naknadu štete jer šteta nije nastala upotrebom motornog vozila prema značenju tog pojma u pravu osiguranja od autoodgovornosti, pa na strani tuženog ne postoji pasivna legitimacija a time ni odgovornost kao osiguravača.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 18. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju propisano je da je vlasnik motornog vozila dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štete na stvarima koje je primio na prevoz (osiguranje od autoodgovornosti). Smisao Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju jeste zaštita trećih lica u saobraćaju, odnosno lica koja su na bilo koji način učestvovala u saobraćajnoj nezgodi i pretrpela štetu bez svoje krivice ili sa eventualnim doprinosom nastanku štete i štetne posledice.

Pravilno je tumačenje drugostepenog suda pojma „upotrebe vozila“ i zaključak da građanska odgovornost po osnovu ugovora o obaveznom osiguranju u saobraćaju pokriva štete nastale prilikom svake upotrebe vozila kada preovladavajuću funkciju vozila čini njegova upotreba kao prevoznog sredstva, bez obzira na mesto upotrebe (na javnom putu ili bilo kojoj javnoj površini ili privatnom posedu), imajući u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (presuda Vnuk vs Triglav).

S obzirom da je u konkretnom slučaju utvrđeno da je tužilac pretrpeo štetu na opisani način tokom popravke motornog vozila u svojoj neregistrovanoj automehaničarskoj radionici, šteta nije nastala kao posledica uobičajene upotrebe vozila - kao prevoznog sredstva, već tokom popravke vozila i osposobljavanja za uobičajenu funkciju prevoznog sredstva. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da u ovoj situaciji - kada se motorno vozilo nalazilo na popravci, šteta koju je tužilac pretrpeo nije pokrivena ugovorom o osiguranju od autoodgovornosti pa tuženi nije pasivno legitimisan kao osiguravač da je naknadi oštećenom licu na osnovu člana 941. Zakona o obligacionim odnosima. Odgovornost za štetu može se sagledavati samo u okviru opštih pravila o građanskoj odgovornosti u skladu sa članom 154. ZOO.

Imajući u vidu navedeno, neosnovano se revident poziva na pogrešnu primenu materijalnog prava pri čemu je okolnost da je protiv vlasnika vozila bila podneta krivična prijava za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, bez uticaja na odgovornost tuženog.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić