Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Svetislav Jovanović, advokat iz ..., protiv tuženog Saobraćajnog preduzeća „Lasta“ AD Beograd, radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 81/21 od 18.03.2021. godine, u sednici održanoj 13.04.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 81/21 od 18.03.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Beogradu P1 161/20 od 10.12.20220. godine, taj sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odbacio tužbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 81/21 od 18.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažog drugostepenog rešenja tužilac je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu člana 403. stav 2. tačka 1, člana 420. i 447. ZPP.

Ispitujući pobijano rešenje na osnovu člana 408. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijanog rešenja nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe Zakona o parničnom postupku, što je bilo i moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja.

Prema stanju u spisima, tužilac je tužbom tražio da se utvrdi da je ništav član 52. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog broj .. od 18.05.2016. godine, kojom odredbom je regulisana visina osnovne zarade za najjednostavniji rad u iznosu od 7.616,98 dinara, zbog nesaglasnosti ove odredbe Kolektivnog ugovora sa članom 111. i 112. Zakona o radu. Ovo stoga što se u skladu sa navedenim odredbama zakona minimalna zarada određuje na osnovu Odluke o minimalnoj ceni rada koju utvrđuje Socijalno-ekonomski savet RS, dok je spornom odredbom Kolektivnog ugovora tuženog zarada za najjednostavniji rad određena prema bruto iznosu. Tužilac je u tužbi naveo da to ima kao krajnju posledicu da je osnovna zarada tužioca koja je regulisana ugovorom o radu zaključenim između stranaka manja u odnosu na zakonom propisanu, s obzirom da se osnovna zarada tužioca mora obračunati množenjem koeficijenta zaposlenog sa minimalnom cenom rada u skladu sa Odlukom Socijalno- ekonomskog saveta RS.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi, primenom člana 23. stav 1. tačka 7. Zakona o uređenju sudova, člana 16. stav 1. i 2. i člana 443. ZPP, ocenili da u ovom slučaju nije u pitanju spor o pojedinom spornom pitanju u postupku zaključivanja, izmene i dopune kolektivnog ugovora između učesnika kolektivnog ugovora za koje bi bio nadležan viši sud, već postupak za ocenu zakonitosti sporne odredbe Kolektivnog ugovora, odnosno njene usklađenosti sa zakonom, koji je, prema članu 45. Zakona o Ustavnom sudu u nadležnosti Ustavnog suda.

Članom 23. stav 1. tačka 8. Zakona o uređnju sudova propisano je da viši sud u prvom stepenu sudi u sporovima povodom kolektivnih ugovora ako spor nije rešen pred arbitražom.

Članom 16. stav 1. ZPP, propisano je da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, dok je stavom 2. propisano da će se oglasiti nenadležnim, ukinuti sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi organ. Članom 443. ZPP propisano je da u postupku u parnicama povodom kolektivnog ugovora učesnici u zaključivanju kolektivnog ugovora ostvaruju zaštitu prava kada nastane spor o pojedinom spornom pitanju u postupku zaključivanja, odnosno izmena i dopuna zaključenog kolektivnog ugovora, pod uslovom da spor o spornom pitanju nije rešen mirnim putem ilu putem arbitraže koju su obrazovali učesnici kolektivnog ugovora u skladu sa odredbama posebnog zakona.

Članom 45. tačka 5. Zakona o Ustavnom sudu, propisano je da Ustavni sud odlukom utvrđuje da kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom.

Kada se imaju u vidu napred citirane odredbe zakona i šta se tužbom traži, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da sud opšte nadležni nije nadležan da odlučuju o zahtevu tužioca, imajući u vidu da je ocena zakonitosti sporne odredbe Kolektivnog ugovora prema odredbi člana 45. tačka 5. Zakona o Ustavnom sudu u nadležnosti Ustavnog suda, već bi bili nadležni ukoliko se traži utvrđenje ništavosti kolektivnog ugovora zbog razloga propisanih članom 443. ZPP, u kom slučaju bi na osnovu člana 23. Zakona o uređenju sudova za odlučivanje bio nadležan Viši sud u Beogradu.

Stoga su ocenjeni, kao neosnovani navodi revizije tužioca i na osnovu člana 414. stav 1. u vezi člana 420. stav 6. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić