Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1058/2022
12.10.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić, Dragane Mirosavljević, Zorana Hadžića i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tanja Simonović, advokat iz ..., protiv tuženog „Trace Srbija“ AD Niš, čiji je punomoćnik Marko Krstić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 989/2021 od 20.07.2021. godine, u sednici održanoj 12.10.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 989/2021 od 20.07.2021. godine.
PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 989/2021 od 20.07.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Vranju P1 165/20 od 13.01.2021. godine, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada, za period od 01.03.2017. godine do 23.07.2019. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom kako je navedeno u izreci prvostepene presude, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.
OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove celog postupka od 134.987,13 dinara, od čega 18.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, u roku od osam dana od dana prijema presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 165/20 od 13.01.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu za period od 01.03.2017. do 23.07.2019. godine, na ime manje isplaćene uvećane zarade po osnovu minulog rada isplati mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom koji su bliže navedeni u izreci. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka od 64.354,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 989/2021 od 20.07.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20) - u daljem tekstu: ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). U stavu 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu prava zaposlenih na isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničom stanju, tužilac je bio radnik PZP Vranje AD. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 25/12 od 29.03.2012. godine otvoren je stečajni postupak nad PZP Vranje AD. U stečajnom postupku navedeno preduzeće je prodato Trace PZP Niš AD ugovorom o prodaji od 23.12.2014. godine, a tuženi je dana 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom koju čini pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac kupovinom osnivačkih prava ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine obustavljen je stečajni postupak nad PZP Vranje AD u stečaju zbog prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi radi namirenja stečajnih poverilaca. Takođe, stečajni upravnik je tužiocu, otkazao ugovor o radu 06.01.2015. godine, zbog otvaranja stečajnog postupka i prestanka potrebe za njegovim daljim angažovanjem. Trace PZP Vranje doo, čiji je osnivač Trace PZP Niš AD je novi tužiočev poslodavac na osnovu ugovora o radu od 07.01.2015. godine. Dana 02.08.2018. godine izvršena je statusna promena pripajanja privrednog društava Trace PZP Vranje doo društvu sticaocu Trace PZP Niš ad i promenjeno ime u Trace Srbija ad Niš.
Podnetom tužbom u ovom postupku tužilac potražuje manje isplaćenu naknadu po osnovu minulog rada u visini utvrđenoj nalazom veštaka ekonomsko-finansijske struke, primenom Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“, br. 3/2015), za period od 01.03.2017. godine do 23.07.2019. godine.
Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev na ime uvećanja zarade po osnovu minulog rada nalazeći da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stava 1. tačke 5) Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“, br. 3/15), a koja je sadržana i u Posebnom kolektivnom ugovoru za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“, br. 14/18), jer ova norma tužiocu daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stavom 1. tačkom 4) Zakona o radu. Ovo iz razloga što nakon prodaje stečajnog dužnika jeste došlo do promene osnivača tog društva, jer je vlasnička i upravljačka prava stekao kupac (tuženi), ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica, pa proizlazi da je ostvaren i kontinuitet u članstvu u Udruženju „Putar“ između PZP Vranje AD kod koga je tužilac bio zaposlen i tuženog kod koga je tužilac zasnovao radni odnos, te iz ovih razloga tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu minulog rada.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak nižestepenih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ br. 104/09 i 99/11) propisano je da se tim zakonom uređuju uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stava 1. istog zakona propisano je da je po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca i uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca u skladu sa članom 133. stavom 2. tog zakona, dok je odredbom člana 136. stava 1. istog zakona propisano da posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak se u odnosu na stečajnog dužnika obustavlja, a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana, ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stačajni postupak nastavlja.
S ozbirom na navedene norme u konkretnom slučaju kao merodavan propis primenjuje se Zakon o stečaju. Nije moguće primeniti odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni člana 108. stava 1. tačke 4) Zakona o radu s obzirom na to da je posledica prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika. Pravilno je i osnovano ukazivanje revizije da tužilac ne može da zasniva osnovanost svog tužbenog zahteva na odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora jer je stečajni dužnik kod koga je tužilac bio u radnom odnosu prodat kao pravno lice u stečaju. Iz ovih razloga tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, niti je nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom, postoji jasna razlika.
Iz navedenih razloga, a primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.
Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu članova 153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP, obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove celog postupka, koji se odnose na nagradu punomoćniku i to: na ime sastava odgovora na tužbu 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara i na jednom neodržanom ročištu 4.500,00 dinara i sastava žalbe 12.000,00 dinara sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme presuđenja, i na ime sastava revizije 18.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95...95/18), kao i na ime sudskih taksi na žalbu i odluku po žalbi po 12.426,73 dinara, na reviziju 24.853,47 dinara i na odluku po reviziji 37.280,20 dinara. Tuženom na dosuđene troškove prvostepenog postupka (za sastav revizije, zastupanje na jednom održanom i na jednom neodržanom ročištu) od 18.000,00 dinara, pripada i zakonska zatezna kamata počev od izvršnosti presude do isplate, primenom člana 277 i 324 Zakona o obligacionim odnosima.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić