Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 4032/2022
15.03.2023. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića, Marije Terzić, Mirjane Andrijašević i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miljan Grbović, advokat iz ..., protiv tuženog JGSP „Novi Sad“ čiji je punomoćnik Snežana Knežević Bojović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2635/22 od 31.08.2022. godine, u sednici održanoj 15.03.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2635/22 od 31.08.2022. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2635/22 od 31.08.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2140/2020 od 16.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odlučeno je da se tužbeni zahtev tužioca delimično usvaja. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade isplati iznos od 868,43 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2020. godine do isplate, kao i iznos od 240,77 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do dana obračuna 30.09.2020. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike između isplaćene i pripadajuće zarade preko dosuđenog do traženog iznosa od 1.449,88 dinara, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate od dospelosti do dana obračuna 30.09.2020. godine preko dosuđenog do traženog iznosa od 460,81 dinar i na ime zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos glavnice razlike zarada od 30.09.2020. do 01.10.2020. godine. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Apelacioni sud u Novom Sad je, presudom Gž1 2635/22 od 31.08.2022. godine, stavom prvim izreke, žalbu tužioca delimično usvojio pa je preinačio rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2140/2020 od 16.03.2022. godine, tako što je tuženi obavezan da tužiocu po ovom osnovu isplati iznos od 33.500,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, u preostalom delu žalba tužioca je odbijena a žalba tuženog je odbijena u celosti pa je navedena presuda u usvajajućem delu i preostalom delu odluke o troškovima postupka potvrđena. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 3.960,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog. Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade u utuženom periodu kod utvrđene činjenice da tuženi u oktobru 2014. godine nije pravilno utvrdio osnovicu za obračun zarade u skladu sa odredbama tada važećeg Kolektivnog ugovora iz 2013. godine i Posebnog kolektivnog ugovora za javna komunalna i druga javna preduzeća Grada Novog Sada od 26.04.2013.godine, a što je za posledicu imalo pogrešno primenjenu osnovicu za obračun zarade u čitavom spornom periodu, te da tuženi nije iscrpeo sva planirana u primeni sredstva za isplatu zarada u vreme primene Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116 od 27.10.2014. godine). Pobijana odluka doneta je primenom odgovarajućih odredbi materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a revident uz reviziju nije predložio drugačije odluke suda donete u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, u smislu potrebe ujednačavanja sudske prakse. Odluka o troškovima parničnog postupka zavisi od uspeha stranaka u parnici i preduzetih procesnih radnji u svakom konkretnom predmetu pa s tim u vezi, nije potrebno ujednačavanje sudske prakse.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, što je ovde slučaj, revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Na osnovu odredbe člana 28. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kada je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu, merodavna vrednost predmeta spora kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva dok, u smislu stava 2. te odredbe zakona, kamata, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi, ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 30.10.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 1.449,88 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je reviziju izjavio i protiv dela odluke drugostepenog suda kojom je preinačena prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka, dakle i protiv rešenja kojim je odlučeno o sporednom traženju tužioca koja ne čini njegovo glavno potraživanje, pa je revizija nedozvoljena. Preinačenje odluke o troškovima postupka reviziju ne čini dozvoljenom ni prema odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku jer je preinačena odluka o sporednom a ne o glavnom zahtevu stranke.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.