Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 2268/2022
14.09.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Republika Srbija, Ministarstvo finansija Beograd, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, protiv tuženog Komercijalna banka AD Beograd, sada NLB Komercijalna banka AD Beograd, Svetog Save 14, čiji su punomoćnici dr Nemanja Aleksić i Ajša Stojković, advokati u ..., uz učešće umešača na strani tuženog Stečajna masa Inex interehport AD Beograd - u stečaju, Resavska broj 4, čiji je punomoćnik Vojislav P. Ilić, advokat u ..., radi isplate duga, vrednost predmeta spora 4.772.539,27 USD, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 4597/20 od 09.06.2022. godine, u sednici veća održanoj 14.09.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
Revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 6Pž 4597/20 od 09.06.2022. godine se DELIMIČNO ODBIJA, kao neosnovana, u delu kojim se pobija presuda Privrednog apelacionog suda 6Pž 4597/20 od 09.06.2022. godine u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu za iznos od 264.123,00 USD sa zateznom kamatom u visini domicilne kamate za USD od 01.01.2005. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine sa zakonskom zateznom kamatom do isplate, dok se DELIMIČNO USVAJA, PREINAČUJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 6Pž 4597/20 od 09.06.2022. godine, dopunsko rešenje o troškovima Privrednog suda u Beogradu 36P 4117/17 od 09.09.2020. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu 36P 4117/2017 od 16.06.2020. godine tako što se ODBIJA tužbeni zahtev da se tuženi Komercijalna banka AD Beograd, sada NLB Komercijalna banka AD Beograd obaveže da tužiocu Republika Srbija, Ministarstvo finansija Beograd isplati iznos preko iznosa od 264.123,00 USD sa zateznom kamatom u visini domicilne kamate za USD od 01.01.2005. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine sa zakonskom zateznom kamatom do isplate, pa do iznosa od 4.772.539,27 USD sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2005. godine do isplate.
OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove celog parničnog postupka u iznosu od 3.329.629,00 dinara, u roku od 8 dana.
O b r a z l o ž e nj e
Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 36P 4117/2017 dana 16.06.2020. godine, kojom je u I stavu izreke konstatovao da usvaja tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 4.772.539,27 USD sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2005. godine do isplate i u II stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.520.000,00 dinara, dok je dopunskim rešenjem 36P 4117/2017 od 09.09.2020. godine obavezao tuženog da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos troškova od 1.520.000,00 dinara od dana izvršnosti presude do isplate.
Privredni apelacioni sud je doneo presudu 6Pž 4597/20 dana 09.06.2022. godine, kojom je u I stavu izreke odbio kao neosnovane žalbe tužioca, tuženog i umešača i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu 36P 4117/17 od 16.06.2020. godine; u II stavu izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio dopunsko rešenje o troškovima Privrednog suda u Beogradu 36P 4117/17 od 09.09.2020. godine i u III izreke odbio zahteve tužioca, tuženog i umešača za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv navedene drugostepene presude je tuženi izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinjene pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011...10/2023-dr.zakon) i zaključio da je revizija tuženog delimično osnovana.
Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima kojima ističe bitnu povredu odredaba parničnog postupka revident ne ukazuje na takve bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od značaja za pravilnost odluke o tužbenom zahtevu, u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U suštini, tim navodima revident pobija pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnost zaključaka do kojih su nižestepeni sudovi došli ocenom dokaza, a od značaja su za aktivnu legitimaciju tužioca i za odluku o prigovoru zastarelosti. Pravni interes za vođenje postupka tužilac ima samom činjenicom da je predmet tužbenog zahtev isplata novčanog potraživanja. Okolnost da je tuženi platio tužiocu iznos koji je dosuđen pravnosnažnom presudom donetom u ovoj parnici, koja je potom ukinuta od strane Vrhovnog kasacionog suda, nije od značaja za postojanje pravnog interesa tužioca za vođenje parnice, radi ishodovanja izvršne isprave o spornom novčanom potraživanju.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 17.09.2003. godine je zaključen Memorandum između Vlade Ruske federacije, Vlade Bosne i Hercegovine, Vlade Republike Makedonije, Vlade Srbije i Crne Gore, Vlade Republike Slovenije i Vlade Republike Hrvatske o regulisanju međusobnih finansijskih potraživanja po obračunima vezanim za robni promet između bivšeg SSSR i bivše SFRJ. Memorandum je stupio na snagu 01.01.2005. godine, proglašenjem Zakona o ratifikaciji Memoranduma („Sl. list SCG - Međunarodni ugovori“ br. 22. od 24.12.2004.). Regulisana su, kompenzacijom, međusobna finansijska potraživanja po obračunima vezanim za robni promet između bivšeg SSSR i bivše SFRJ. U pitanju je pre svega Platni sporazum od 01.11.1990. godine, sa protokolima od 05.07.1991. godine i 02.08.1991. godine. Umešač na strani tuženog, preduzeće Inex interexport dao je nalog pravnom prethodniku tuženog – Jugoslovenskoj komercijalnoj banci, da u korist ... banke Moskva, za korisnike iz Rusije, otvori tri nostro (uvozna) akreditiva i to sa važnošću do 12.11.1991. godine akreditiv za uvoz lož ulja na iznos od 2.268.188,65 USD, sa važnošću do 21.10.1991. godine akreditiv za uvoz plinskog ulja na iznos od 2.720.999,82 USD i sa važnošću do 29.11.1991. godine akreditiv za uvoz sirove nafte na iznos od 9.040.643,08 USD. Umešač je kao uvoznik i nalogodavac za otvaranje akreditiva, na račun Jugobanke – Komercijalne banke DD Beograd uplatio punu dinarsku protivvrednost za pokriće plaćanja uvoza po sva tri akreditiva. Nije sporno da je pravni prethodnik tužene postupio po nalogu i otvorio akreditive. Narodna banka Jugoslavije je u ime i za račun države predstavljala banku korespodenta i vodila klirinški račun. ... banka iz Moskve imala je otvoren račun kod Jugobanke – Komercijalna banka DD Beograd, kao akreditivne banke i banka je trebalo da vrši prenos USD po instrukcijama kako je navodila ... banka iz Moskve u nalozima za isplatu iz akreditiva koje je uputila 02.11., 31.10. i 22.11.1991. godine, u roku važenja akreditiva. Ukupna vrednost isporučene robe po sva tri akreditiva je 13.984.614,85 USD. Nakon isplate korisniku akreditiva, ... banka Moskva je 02.11.1991. godine podnela Jugobanci – Komercijalna banci DD nalog za isplatu za iznos od 2.268.188,65 USD po akreditivu broj ... koji je važio do 12.11.1991. godine, na tranzitni račun ... banke kod Narodne banke Jugoslavije. Isto tako je postupljeno po akreditivu ... koji je važio do 31.10.1991. godine, po kome je isplaćeno 2.720.999,82 USD od strane ... banke Moskva, koja je ovde tuženom dala nalog za isplatu 31.10.1991. godine, odnosno za knjiženje istog iznosa na specijalni tranzitni račun kod Narodne banke Jugoslavije. Po akreditivu broj ... je isplaćen iznos od 8.995.426,33 USD od strane ... banke Moskva korisniku akreditiva, nakon čega je ta banka podnela nalog za isplatu 22.11.1991. godine, sa instrukcijama za knjiženje isplaćenog iznosa na račun te banke kod Narodne banke Jugoslavije. Utvrđeno je za koliko je umanjen dug prema ... banci Moskva iz uplata tuženog (09.04.1992.), i na drugi način, o kojim umanjenjima je ... banka obavestila tuženog 13.05.1996. godine, a tuženi odgovorio 11.07.1996. godine, i da je ostatak duga 4.772.539,27 USD na dan 13.05.1996. godine. Taj, preostali iznos duga je ... banka knjižila kao potraživanje prema Narodnoj banci Jugoslavije, počev od dana kada je ona platila korisniku akreditiva pa sve do momenta kada je došlo do kompenzacije svih međusobnih obaveza i potraživanja po osnovu potpisanog Memoranduma između Vlade Ruske federacije i vlada bivših republika SFRJ, 17.09.2003. godine. Utvrđeno je da je tekstom Memoranduma od 17.09.2003. godine, predviđeno i gašenje preostalih obaveza po akreditivima koje je otvorio tuženi, u iznosu od 4.772.539,27 USD. Radi se o navedena tri akreditiva koje je otvorila bivša Jugobanka – Komercijalna banka Beograd. Narodna banka Srbije je obavestila Komercijalnu banku, konkretno o zaključenju Memoranduma prema kome su kompenzacijom regulisana i dugovanja po navedenim akreditivima bivše Jugobanke – Komercijalne banke Beograd u iznosu od 4.772.539,27 USD. U toku je parnica po tužbi ovde umešača, protiv ovde tužene banke, sa tužbenim zahtevom kojim umešač traži vraćanje iznosa od 6.718.338,33 USD. Ostatak uplaćenog iznosa tuženi nije vratio umešaču, niti je platio tužiocu, pa je prvostepeni sud prihvatio da se tuženi neosnovano obogatio za iznos od 4.772.539,27 USD.
Pobijana presuda doneta je uz zaključak da je neosnovan prigovor zastarelosti. Tužena banka je delimično platila dug po akreditivima 09.04.1992. godine u iznosu od 5.571.164,04 USD, čime je došlo do prekida zastarelosti. Zatim je nastupio zastoj zastarevanja tokom trajanja međunarodnih sankcija Ujedinjenih nacija od 31.05.1992. godine do 1996. godine, nakon čega je došlo do prekida zastarelosti delimičnim izmirenjem duga i saglasnim izjavama banaka od 13.05.1996. godine i 11.07.1996. godine, kojima je priznat preostali dug od 4.772.539,27 USD. Tako je od 12.07.1996. godine, ponovo počeo teći rok za zastarelost, i na dan kada je Memorandum stupio na snagu, odnosno ratifikovan 01.01.2005. godine, nije protekao desetogodišnji rok zastarelosti za potraživanja prema tuženom po osnovu izdatih akreditiva. Kako se radi o pravno neosnovanom obogaćenju bnke na račun Republike Srbije, gde se takođe primenjuje desetogodišnji rok zastarelosti, a tužba je podneta 29.10.2013. godine, pre isteka tog roka, potraživanje tužioca nije zastarelo. Ove razloge prihvata drugostepeni sud. Prvostepeni sud je naveo i to da tužena u dopisu upućenom Ministarstvu finansija od 25.09.2008. godine navodi da je nesporno zadužena za 4.772.539,27 USD, ali ukazuje da je vršila i druga plaćanja po osnovu naloga Inex interexport, ili po osnovu sudskih presuda, te da je potrebno da se povuče tužba Inex interexport protiv banke i predložila da se samo razlika od 264.123,00 USD isplati Ministarstvu finansija Republike Srbije. U dopisu istom Ministarstvu od 18.10.2013. godine je navela da je tokom sudskog postupka sa Inex interexport pozvala Republiku Srbiju da stupi u parnicu kao umešač i predložila da se zatraži da tužilac (Inex interexport) povuče tužbu, a da banka preostali iznos isplati Republici Srbiji, na šta Ministarstvo nije pristalo. Ukazala je da postoji mogućnost da dva puta plati isti dug, jednom umešaču, a drugi put tužiocu. Tužba u ovoj parnici je podneta 29.10.2013. godine.
U reviziji, tužena ističe da je o prigovoru na aktivnu legitimaciju drugostepeni sud odlučio na osnovu dokaza koji nisu izvedeni u postupku, konkretno dopisa banke Ministarstvu finansija, Sektor za međunarodnu saradnju od 18.10.2013. godine. Međutim, ovaj dokaz pre svega nije bio odlučujući za zaključak nižestepenih sudova o aktivnoj legitimaciji, niti to proizilazi iz razloga pobijane presude. Osim toga, činjenično stanje je utvrdio prvostepeni sud, drugostepeni sud ga je prihvatio za pravilno, pa se ocena dokaza na kome je zasnovano utvrđenje činjeničnog stanja ne može smatrati bitnom povredom odredaba parničnog postupka učinjenom pred drugostepenim sudom, da bi po tom osnovu mogla biti izjavljena revizija u smislu odredaba člana 407. Zakona o parničnom postupku.
Na isti način nije od značaja revizijski navod da tužilac nije dokazao da je novčani iznos od 4.772.539,27 USD bio predmet kompenzacije regulisane Memorandumom. Revident smatra da se u Memorandumu ne vidi koja tačno uzajamna potraživanja dve strane prebijaju i da ni veštačenjem nije dokazano da je predmetni iznos bio predmet prebijanja po Memorandumu. Revizijski sud ukazuje da se ocena dokaza od strane prvostepenog suda ne može isticati kao povreda odredaba parničnog postupka učinjena pred drugostepenim sudom, niti se u ovoj parnici može pobijati pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja.
Obrazlažući prigovor nedostatka aktivne legitimacije i prigovor zastarelosti predmetnog potraživanja, revident ističe da je tuženi dužnik Narodne banke Jugoslavije, još od otvaranja akreditiva u korist ruskog izvoznika 1991. godine, dok je Narodna banka Jugoslavije dužnik ruskoj ... bank Moskva. Dakle, sporni odnos datira od druge polovine 1991. godine, kada je tužena otvorila akreditive po nalogu umešača, u korist ruskog dobavljača. Dužnik ruske strane je Narodna banka Jugoslavije, sada Narodna banka Srbije, a država jemči za obaveze Narodne banke, dok Narodna banka ispunjava obaveze iz sredstava koja je dužna da obezbedi tužena. Narodna banka Jugoslavije je dugovala ruskoj strani na dan 22.11.1991. godine, za koju obavezu je jemčila država, a ni Narodna banka Jugoslavije ni država nisu prekinule zastarelost potraživanja prema tuženoj, na način koji vodi prekidu zastarevanja, sve do podnošenja tužbe 2013. godine. Memorandumom je država ispunila svoju obavezu iz 1991. godine, za koju po zakonu jemči, a tuženu nije pozivala na ispunjenje sve do podnošenja tužbe u ovoj parnici. Novi rok koji je počeo da teče 11.07.1996. godine nije se više prekidao.
Vrhovni sud smatra da sporni odnos treba razrešiti na sledeći način. Zakonom o ratifikaciji Memoranduma između Vlade Ruske federacije i Vlade Bosne i Hercegovine, Vlade Republike Makedonije, Vlade Srbije i Crne Gore, Vlade Republike Slovenije, Vlade Republike Hrvatske o regulisanju međusobnih finansijskih potraživanja po obračunima vezanim za robni promet između bivše SSSR i bivše SFRJ („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori broj 22 od 24.12.2004. godine), koji je stupio na snagu 01.01.2005. godine, ratifikovan je Memorandum između označenih vlada. Prema članu 2. Memoranduma, predmet regulisanja su potraživanja strana vezana za promet između bivšeg SSSR i bivše SFRJ, među kojima i dugovanja po akreditivima banaka bivše SFRJ. Utvrđen je ukupan saldo obračuna. Određene su bankarske procedure tako da će Narodna banka Srbije i ... banka najkasnije u roku od 30 dana od datuma potpisivanja Memoranduma zatvoriti sve račune otvorene u skladu sa međuvladinim sporazumima i protokolima, da će ... banka otvoriti jedinstveni račun na ime Narodne banke SFRJ na koji će biti prebačeni iznosi ukupnog salda u korist SFRJ, a zatim pet podračuna na ime svake države sukcesora bivše SFRJ. Prema ovakvoj sadržini Zakona o ratifikaciji Memoranduma, Vrhovni sud zaključuje da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su prestala potraživanja po akreditivima koja je pravni prethodnik tuženog otvorio po nalogu umešača u korist dobavljača iz SSSR. Potraživanja po akreditivima nisu bila zastarela u vreme stupanja na snagu Memoranduma, odnosno u vreme prebijanja međusobnih potraživanja po Memorandumu. I za revidenta nije sporno da je prekid zastarevanja nastupio 11.07.1996. godine, za obaveze tuženog po akreditivima. Od tada do 01.01.2005. godine, kada je Memorandum stupio na snagu, nije protekao desetogodišnji rok zastarelosti za potraživanja prema tuženom po osnovu izdatih akreditiva. Tužilac je ispunio obaveze prema subjektima iz SSSR, umesto ispunjenja po akreditivu od strane tuženog. Takva obaveza tužioca jeste nastala po osnovu Zakona o ratifikaciji Memoranduma. Prema odredbi člana 300. Zakona o obligacionim odnosima, kad obavezu ispuni lice koje ima neki pravni interes u tome, na njega prelazi po samom zakonu u času ispunjenja poveriočevo potraživanje sa svim sporednim pravima. Vrhovni sud nalazi da je na opisani način na tužioca, Republiku Srbiju, po samom zakonu prešlo potraživanje po akreditivima koje je otvorio pravni prethodnik tuženog, u iznosu u kom je utvrđeno da pravni prethodnik tuženog nije postupio po akreditivima i sredstva nije preneo u korist banke koja je za to određena, radi namirenja potraživanja ino dobavljača umešača. Dakle, osnov aktivne legitimacije tužioca prema tuženom je u zakonskoj subrogaciji tužioca u prava poverilaca prema tuženoj banci po izdatim akreditivima. Pogrešno je shvatanje drugostepenog suda da je postupanjem po Memorandumu došlo do pravno neosnovanog obogaćenja tužene banke na račun tužioca, pa je pogrešno i računanje zastarnog roka od stupanja na snagu Memoranduma. Tužilac je stupio u prava poverioca kakva su bila u trenutku stupanja, tako da za njega ne počinje teći novi zastarni rok, već zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 2. ZOO). Zastarni rok je 10 godine, što je određeno članom 26. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja i članom 371. Zakona o obligacionim odnosima, jer je dug tužene banke nastao njenom izjavom o akreditivu prema korisniku akreditiva.
Kako je utvrdio prvostepeni sud, tužena banka je u dopisu upućenom Ministarstvu finansija od 25.09.2008. godine navela da je nesporno zadužena za 4.772.539,27 USD, ali i da je vršila i druga plaćanja po osnovu naloga Inex interexport, ili po osnovu sudskih presuda, te da je potrebno da se povuče tužba Inex interexport protiv banke i predložila da se samo razlika od 264.123,00 USD isplati Ministarstvu finansija Republike Srbije. Za iznos od 264.123,00 USD revizijski sud smatra da je navedenim dopisom 25.09.2008. godine tužena organu tužioca priznala dug, u smislu odredbe člana 387. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, čime je prekinut zastarni rok i počeo ponovo da teče po odredbi člana 392. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, i do podnošenja tužbe rok za zastarevanje propisan odredbom člana 371. ZOO, od 10 godine, za priznati iznos potraživanja nije protekao.
Sa navedenih razloga je odbijena revizija u delu kojim se pobija pravnosnažna presuda u usvajajućem delu za iznos od 264.123,00 USD sa zateznim kamatama od 01.01.2005. godine do isplate, po članu 414. Zakona o parničnom postupku.
Prema iznetom, tužilac je u ovoj parnici, preko iznosa od 264.123,00 USD sa zakonskim zateznim kamatama na taj iznos, utužio zastarelo potraživanje, koje po odredbi člana 360. stav 1. ZOO ne uživa sudsku zaštitu, jer se tuženi pozvao na zastarelost. Zastarni rok za iznos duga preko navedenog je poslednji put prekinut 11.07.1996. godine. Sve i da je sadržina dopisa od 18.10.2013. godine relevantna za priznanje duga, od tog dopisa je prošlo 10 godina do dana podnošenja tužbe, 29.10.2013. godine.
Zbog toga su prvostepena i drugostepena presuda delimično preinačene i tužbeni zahtev je odbijen za iznos preko iznosa od 264.123,00 USD, odnosno za iznos od 4.508.416,27 USD, sa pripadajućim zateznim kamatama, po odredbi člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Odluka o troškovima celog postupka doneta je po odredbi člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tako što je prema uspehu u parnici i opredeljenim zahtevima stranaka obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove celog postupka.
Tužiocu pripadaju iznosi od po 37.500,00 dinara za sastav 11 obrazloženih podnesaka, za zastupanje na 7 održanih ročišta po 39.000,00 dinara, za zastupanje na 4 neodržana ročišta po 20.250,00 dinara i za troškove veštačenja iznos od 350.000,00 dinara, ukupno 1.116.500,00 dinara, prema uspehu tužioca u parnici za iznos od 264.123,00 USD, odnosno dinarsku protivvrednost po kursu na dan ponošenja tužbe od 21.856.389,54 dinara. Sa druge strane, tuženi je uspeo u parnici za iznos od 4.512.416,27 USD, odnosno u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan podnošenja tužbe za 373.406.056,27 dinara. Tuženom prema takvom uspehu u parnici pripada naknada za troškove sastava odgovora na tužbu i 6 obrazloženih podnesaka od po 58.710,00 dinara, za pristup na 7 održanih ročišta po 60.210,00 dinara, za pristup na 3 ročišta koja nisu održana po 30.855,00 dinara, za sastav žalbe od 04.03.2015. i od 10.08.2020. po 117.420,00 dinara, za sastav revizije 166.284,00 dinara, za takse: za 2 žalbe po 390.000 dinara, za presudu po žalbi 390.000,00 dinara, za reviziju 780.000,00 dinara i za odluku po reviziji 1.170.000,00 dinara, ukupno 4.446.129,00 dinara. Po preboju ova dva iznosa, preostaje obaveza tužioca da tuženom na ime naknade troškova celog postupka, prema konačnom uspehu stranaka u parnici, plati 3.329.629,00 dinara, te je na taj iznos obavezan, primenom odredaba člana 153. stav 2. i 154. Zakona o parničnom postupku, Tarife o naknadama troškova i nagradama za rad advokata i Zakona o sudskim taksama.
Predsednik veća - sudija
Branko Stanić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić