Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 140/23 od 17.01.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, kojim je odlučeno o udelu u sticanju bračne zajednice za putničko vozilo marke '' ...'' i utvrđeno je da je tužilja po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa tuženim vlasnik 2/3 dela navedenog vozila, što je tuženi dužan da prizna i trpi. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u nastavku dela stava prvog za vozilo marke ''...'', kojim je odlučeno da tužilja izdvoji i preuzme u svojinu ovaj deo na ovom putničkom vozilu i u tom delu tužbeni zahtev tužilje je odbijen kao neosnovan, dok je u preostalom delu ovog stava izreke kojim je utvrđen udeo tužilje iznad 2/3 dela na navedenom vozilu do dosuđenih 4/5 dela presuda ukinuta. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje da je po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, vlasnik udela od 4/5 dela putničkog automobila marke ... ... boje, što je tuženi dužan da trpi i prizna, da tužilja izdvoji navedeni udeo na tom vozilu. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime njenog učešća u sticanju automobila marke ''...'', ... boje ..., ... godište, isplati iznos od 31.866 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, počev od 10.01.2007. godine do isplate. Stavom petim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog - protivtužioca i potrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom i petom izreke. Stavom šestim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi - protivtužilac da tužilji - protivtuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 326.713,65 dinara. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi - protivtužilac da tužilji - protivtuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi - protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju i to protiv stavova četvrtog i šestog izreke presude, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede koje su bile ili mogle biti od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zasnovale bračnu zajednicu u avgustu 1996. godine koja je faktički trajala do 04.10.2001. godine, a brak je razveden dana 04.07.2003. godine i za vreme braka rođeno je dvoje zajedničke dece. Tužilja je pre braka i za vreme trajanja bračne zajednice, živela i radila u ..., i u momentu zaključenja braka na svom računu kod ... banke imala je ušteđevinu 70.000 CHF. Tuženi je došao u ... po sklapanju braka i u to vreme nije imao ušteđevinu, a zaposlio se nekoliko meseci po dolasku. Pre dolaska tuženog, tužilja je svojim sredstvima za potrebe zajedničkog domaćinstva iznajmila i opremila stan u ..., za šta je potrošila polovinu svoje ušteđevine. Po dolasku tuženog u ... stranke su kupile putničko vozilo, pretežno sredstvima tužilje, koje su nakon nekog vremena prodali i kupili putničko vozilo marke ... koje je nakon prestanka zajednice života ostalo kod tužilje, koja ga nije koristila te je vozilo propalo od stajanja i rashodovano kao staro gvožđe. U drugoj polovini 2000. godine stranke su kupile predmetno putničko vozilo ''...'' proizvedeno 2000. godine za kupoprodajnu cenu od 47.800 CHF. Za kupovinu navedenog vozila tužilja je uzela kredit od 30.000 CHF, koji je većim delom otplaćen u toku trajanja bračne zajednice, dok je preostali iznos od 17.800 CHF do pune cene vozila zajednička ušteđevina stranaka. Nakon faktičkog prestanka bračne zajednice, ovo vozilo je uzeo tuženi, koji je nakon nekog vremena, prema njegovoj tvrdnji, prodao za kupoprodajnu cenu od 28.000 CHF i tužilji od tog iznosa dao 15.000 CHF. Međutim, dokaze o predaji novca, prodajnoj ceni i vremenu prodaje vozila tuženi nije priložio, dok je tužilja negirala da joj je taj novac isplaćen. Prema nalazu i mišljenju veštaka za ekonomsku finansijsku oblast i njegovom dopunskom nalazu i mišljenju, utvrđeno je da je tužilja svojom zaradom ostvarila veći unos novčanih sredstava u bračnu zajednicu i da je ukupan priliv tužilje u periodu trajanja zajednice života 304.361,20 CHF, dok je priliv tuženog 214.309,00 CHF, što procentualno predstavlja 59% u korist tužilje u odnosu na njegovih 41%. Tužilja i tuženi su se zajednički starali i čuvali zajedničku decu ali se tužilja osim čuvanja, bavila poslovima pripremanja hrane i održavanja domaćinstva, na koji način je u ovom pogledu doprinela u većoj meri u bračnoj zajednici. Stranke su 27.06.2007. godine u ovom parničnom postupku zaključile sudsko poravnanje za nepokretnu imovinu koja je bila predmet tužbenog zahteva, kao i za udeo na traktoru.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja da su oba putnička automobila stečena tokom trajanja njihove bračne zajednice, prvostepeni sud je zaključio da isti predstavljaju zajedničku imovinu stranaka koju su oni kao supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku na osnovu člana 171. Porodičnog zakona, utvrđujući suvlasničke udele bivših supružnika na osnovu odredbe člana 180. istog zakona, i to tužilje sa udelom od 4/5, s obzirom na njen utvrđeni veći doprinos u sticanju novčanih sredstava uloženih kupovinu navedenih automobila i njen veći doprinos kod angažovanja u njihovoj bračnoj zajednici. U pogledu tužiljinog potraživanja za obavezivanje tuženog na isplatu novčanog iznosa od 31.866 CHF u dinarskoj protivvrednosti (sa pripadajućom kamatom) na ime sticanja u bračnoj zajednici po osnovu udela od 2/3 dela na predmetnom vozilu ''...'', prvostepeni sud je odbio ovaj tužbeni zahtev kao neosnovan, smatrajući da novčano potraživanje koje je obligacionog karaktera ne može biti predmet raspravljanja u ovoj pravnoj stvari, već da tužilja u vezi sa ovim zahtevom može voditi drugu parnicu.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud, odlukom kojom je utvrđen udeo tužilje od 4/5 dela na predmetnom vozilu marke ''...'', i drugom vozilu iznad udela od 2/3 koliko je traženo konačno opredeljenim tužbenim zahtevom od 10.01.2007. godine, prekoračio tužbeni zahtev, dosuđujući tužilji veći udeo od traženog, budući da 4/5 (80%) predstavlja veći udeo od 2/3 (66,5%), zbog čega je ukinuo prvostepenu presudu u prekoračenom delu, dok je u preostalom delu za utvrđenje prava svojine na udelu od 2/3 dela prvostepenu presudu potvrdio. Po stanovištu drugostepenog suda, kod činjenice da je tuženi po prestanku bračne zajednice u oktobru 2001. godine uzeo vozilo ''...'' i otuđio ga a da joj nije isplatio njen deo, tužilji pripada tražena novčana protivvrednost ovog vozila, u udelu od 2/3 delova. Kako je utvrđeno da je predmetno vozilo kupljeno 2000. godine za iznos od 47.800 CHF, da je tuženi vozilo uzeo u oktobru 2001. godine i da je tužba podneta pet meseci nakon prestanka bračne zajednice, drugostepeni sud je zaključio da tužilji pripada 2/3 vrednosti navedenog vozila, po ceni po kojoj je ono kupljeno, što za 2/3 udela tužilje u sticanju predstavlja iznos od 31.866 CHF, a ne po ceni po kojoj je, prema tvrdnji tuženog, ono prodato (28.000 evra), jer za navedenu tvrdnju tuženi nije pružio dokaze, niti je predložio veštačenje na okolnost da je amortizacija tog vozila od momenta kupovine do momenta prodaje bila tolika da bi vozilo vredelo skoro polovinu manje od njegove vrednosti u momentu kupovine, niti je pak dokazao da joj je od dobijenog iznosa prodajom ovog vozila isplatio iznos od 15.000 CHF kako je to tvrdio. Zato je drugostepeni sud pobijanom odlukom preinačio prvostepenu presudu u tom delu, kao i u delu odluke o troškovima postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 171. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br.18/05, 72/11- dr. zakon i 06/2015), propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, dok je odredbom člana 177. istog zakona propisano da se deobom zajedničke imovine smatra utvrđivanje suvlasničkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini. Prema odredbama člana 180. Porodičnog zakona, ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu vrši sud (stav 1) i pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (stav 2), s tim što veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine (stav 3).

Nisu osnovani revizijski navodi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo odlučujući o zahtevima tužilje koji se isključuju. U konkretnom slučaju tužilja je postavila stvarno pravni zahtev za utvrđenje suvlasničkog udela supružnika u zajedničkoj imovini - putničkim automobilima, marke ''...'' i ''...'' po osnovu sticanja u braku i po tom osnovu i obligaciono pravni zahtev za isplatu novčane protivvrednosti svog udela na vozilu ''...''.

I po shvatanju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi, u skladu sa citiranim odredbama Porodičnog zakona, zaključili da predmetna vozila predstavljaju zajedničku imovinu, koju su stranke stekle radom u toku trajanja zajednice života u braku. Kod utvrđenog da predmetno vozilo marke ''...'' predstavlja zajedničku imovinu stranaka, da je prodato i da je tuženi zadržao novac od prodaje, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilji pripada pravo da od tuženog traži isplatu novčane protivvrednosti stvari, nakon što je utvrđen suvlasnički udeo od 2/3 delova, saglasno njenom doprinosu u sticanju predmetnog vozila.

Suprotno navodima revizije, odlučujući o obimu udela supružnika u sticanju zajedničke imovine, drugostepeni sud je pravilnom ocenom utvrđenih činjenica, polazeći od zakonskih pretpostavki u smislu odredbe člana 180. stav 3. Porodičnog zakona, prihvativši dopunski nalaz i mišljenje veštaka, u kome je izražen doprinos u procentima 59% u odnosu na 41% u korist tužilje uz veće angažovanje u njihovoj bračnoj zajednici, pravilno vrednovao i utvrdio da udeo tužilje na predmetnom vozilu iznosi 2/3 udela. Isto tako, pravilno je zauzeto stanovište drugostepenog suda da tužilji pripada 2/3 vrednosti predmetnog vozila po ceni po kojoj je kupljeno 2000. godine i da je tuženi vozilo tog godišta prodao u novembru 2001. godine nakon godinu i po dana, pri čemu nije predložio odgovarajuće dokaze na okolnost amortizacije vozila, odnosno, visine vrednosti vozila, zbog čega nisu osnovani njegovi revizijski navodi kojima se osporava taj činjenični zaključak. Uostalom, time se ustvari osporava utvrđeno činjenično stanje, a to ne može biti razlog za izjavljivanje revizije na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu uspeh tužilje u postupku.

Iz iznetih razloga, primenom odredbi člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković