Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, umešači su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija umešača nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su pak učinjene neke druge bitne povrede parničnog postupka na koje se u reviziji umešača ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Skupština opštine Subotica pozivajući se na odredbe člana 27. stav 2. Zakona o crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, br. 36/2006), člana 61. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, br. 62/2006), člana 12. tačka 17. i člana 33. tačka 27. Statuta opštine Subotica („Službeni list opštine Subotica“, br. 19/22... 12/2006) 17.07.2007. godine pod br. I-011-43/2007 donela Odluku o ustupanju na korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini institucijama, crkvama i verskim zajednicama. Prema članu 1. stav 1. navedene odluke na osnovu zahteva za dodelu poljoprivrednog zemljišta, ovde umešačima na strani tuženog, zatim AD „Agrovod“, ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija – Okružnom zatvoru u Subotici, dodeljeni su na besplatno korišćenje određene parcele do donošenja konačne odluke o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, kao i u skladu sa članom 61. Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Prilikom donošenja takve odluke nije pribavljena saglasnost nadležnog ministarstva. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede podnelo je Ustavnom sudu Republike Srbije predlog za pokretanje postupka za ocenu zakonitosti Odluke Skupštine opštine Subotica broj I-011- 43/2007 od 17.07.2007. godine. Naznačeni predlog Ustavni sud Republike Srbije je Zaključkom pod brojem I Uo-89/2013 od 15.04.2015. godine odbacio navodeći da ova odluka po svojoj pravnoj prirodi nema karakter opšteg upravnog akta u smislu odredbi člana 167. Ustava Republike Srbije za čiju je ocenu ustavnosti i zakonitosti Ustavni sud nadležan, već predstavlja pojedinačni akt raspolaganja poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini čija se zakonitost može osporavati u postupku pred redovnim sudom.

Agencija za restituciju je do 24.04.2019. godine vratila umešačima određenu imovinu koja je bila u ranijem periodu oduzeta, a u skladu sa Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, br. 46/2006 od 02.06.2006. godine) koji je stupio na snagu 01.06.2006. godine a primenjuje se od 01.10.2006. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev pozivajući se na odredbu člana 37. Zakona o crkvama i verskim zajednicama koji propisuje da do donošenja propisa o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama nadležni državni organ ili organ lokalne samouprave može na njihov zahtev u skladu sa zakonom ustupiti na korišćenje oduzetu imovinu ili njene delove.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Nalazi da u konkretnom slučaju iz izvedenih dokaza proizlazi da ni tuženi ni umešači nisu dokazali da je predmetna imovina bila ranije oduzeta umešačima. Shodno tome naznačene nepokretnosti ne mogu doći pod mogućnost primene člana 27. Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Dalje zaključuje da odredbom člana 61. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, br. 62/2006... 55/18) propisano je da poljoprivredno zemljište u državnoj svojini može se dati na korišćenje bez plaćanja naknade obrazovnim ustanovama – školama, stručnim poljoprivrednim službama i socijalnim ustanovama u površini koja je primerena delatnosti kojom se bave a najviše do 100 hektara, a visokoobrazovanim ustanovama – fakultetima i naučnim institucijama čiji je osnivač država i ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija najviše do 1000 hektara. Prema stavu 4. citiranog člana propisano je da odluku iz st. 1. i 2. ovog člana donosi nadležni organ jedinice lokalne samouprave u saglasnost ministarstva. Verske zajednice ne spadaju u krug subjekata koji u smislu člana 61. Zakona o poljoprivrednom zemljištu mogu dobiti na korišćenje poljoprivredno zemljište bez naknade. Osim toga, prema članu 4. citiranog zakona opština Subotica prilikom donošenja odluke nije pribavila saglasnost nadležnog ministarstva za davanje naznačenog zemljišta na korišćenje bez naknade. Imajući to u vidu i činjenicu da u ovom slučaju se ne može primeniti odredba člana 27. stav 2. Zakona o crkvama i verskim zajednicama s obzirom da je članom 36. stav 1. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama propisano je da od 01. maja 2006. godine nije dozvoljeno bilo kakvo raspolaganje imovine koje po odredbama ovog zakona koja je predmet vraćanja, niti zasnivanja hipoteke, zaloge ili zakupa na toj imovini. Predmetni zakon je stupio na snagu 01. oktobra 2006. godine i time isključio primenu odredbe člana 27. stav 2. Zakona o crkvama i verskim zajednicama.

Shodno napred iznetom, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev zaključujući da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud postupio kada je preinačio prvostepenu odluku. Naime, član 61. stav 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, br. 62/2006... 95/18) je propisao kojim subjektima se poljoprivredno zemljište u državnoj svojini može dati na korišćenje bez plaćanja naknade. U taj krug subjekata nisu uvrštene i verske zajednice tj. ovde umešači. Osim toga, pravilno je zaključio drugostepeni sud da u ovom slučaju nije pribavljena ni saglasnost nadležnog ministarstva a naznačena saglasnost je bila obavezna u smislu odredbe člana 61. stav 4. citiranog zakona.

S obzirom da je u toku postupka utvrđeno da imovina koja je bila predmet davana na korišćenje bez naknade nije evidentirana kao ranije oduzeta imovina crkvama i verskim zajednicama, to u takvom slučaju ne može doći do mogućnosti da se na istu odnosi i primena odredbi člana 27. Zakona o crkvama i verskim zajednicama.

Navodima iz revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke. Nije od značaja pozivanje na odluku Vrhovnog kasacionog suda Rev 82/2015 od 09.04.2015. godine kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Subotici P 966/2013 od 05.09.2013. godine jer se u konkretnom slučaju radi o predmetu sa drugačijim činjeničnim i pravnim osnovom. Neosnovani su navodi da drugostepeni sud nije ispitivao prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi. Drugostepeni sud po pravilu ispituje prvostepenu odluku shodno navodima u žalbi, ali imajući u vidu i odredbu člana 3. ZPP, drugostepeni sud može po službenoj dužnosti da ispita ožalbenu odluku i van žalbenih navoda ukoliko je odluka doneta u suprotnosti sa članom 3. citiranog zakona. Navodi da bi predmetno zemljište ostalo neiskorišćeno, odnosno neobrađeno nije činjenica koju može Vrhovni sud da ceni radi rešavanja ove pravne stvari već se to može rešavati u nekom drugom postupku.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković